Сви Срби који су променили веру престали су да буду Срби, припали су другим народима. Неки су од њих настали, неки су узели српски језик и назвали га својим именом. Погрешно је изједначавање вере и нације. Вук је писао о Србима "три закона", о троверском народу. Али, зна се шта је било. Наметнуо се мађарски пример, с похвалама, јер умеју да раде за себе. Марија Секељ се звала госпођа која је на мађарски превела поглавља моје прве књиге, написане "крњојелским говором". Нашла је одговарајући идиом у мађарском и то су Мађари читали и о томе писали с одушевљењем. Нисам се борио да имам више таквих примера и да ми књиге излазе у другим земљама. Знам да читаоци уживају у свом а не у туђем језику. Суштина језика се не може превести и није лако бити светски писац. Толико их се појави, буду читани и популарни па нестану. Као да их није ни било. Из српског језика само је Андрић дуго опстао на другим језицима, пре и после Нобелове награде. Преведен је на педесетак језика, али се на свима не одржава. Превођење је пренос слике и догађаја у други језик. То је неопходно, али то није намера мојих превише скромних књига. Оне хоће да служе језику на коме су написане, да никога ништа не приморавају, да су ту, да чувају што смо кроз времена смислили, што не застарева, чему ћемо се увек враћати. Моје књиге хоће да овдашњи планински предео и људе који су његови уведу у српску књижевност. То је њихово једино склониште, јер су овде, сада, последњи становници. Судбина им је хетитска. Сведочим да се овде рађало, живело, радовало, патило, говорило и умирало, као и било где у свету, али само овде баш овако. То је постало књижевна истина. У таквој истини је нада овог писца и његових списа.
*****
Мисли се скупљају у младости – као семе, а бележе се касније – као плод. Мисао, као и све, мора да никне и да порасте. Као биљка, као човек, као свако биће, јер мисао јесте жива твар ако се по природном реду развила и ако је довољно порасла. То се догађа даноноћно. Отуда долазе даноноћници као записници докле је стигао онај што их саставља.
(Овако се мудринама мути поток док се пише трупачке, а то је начин игре у скоковима с ослањањем на оба пуна табана одједном. Постоји девојачка песмица о томе која се више не пева – нема ко онамо где је настала. Зато је боље редом, једноставно, па ће бити читљивије и – надам се – без понављања као малочас, где је нешто као речено.)
Ваља кренути од наслова, с почетка. Нећете реч даноноћник чути у разговорима, прочитати у књигама које нису моје и пронаћи у речницима. Пре четрдесетак година, кад сам своје узгредице први пут објавио у Летопису, написао сам да је то из Даноноћника. Нисам, наравно, знао да ли ћу имати такву књигу, ни када ће то бити. То је био предосећај, нешто само по себи, необјашњено, па зато и за писца драгоцено. Знао сам, разуме се, да имамо реч даноноћно и да се тако каже за нешто трајно, доследно, непрекидано, упорно, што иде са светла у мрак и отуда се на светлост враћа. Знао сам да имамо данити и даник, што лепо саопштава да је неко на истом месту цео дан, где су лепо именовани радња и место, што не користимо често, као што не додирујемо читаве ројеве речитих речи, знао сам, дабоме, да имамо глагол ноћити и именицу ноћник, са више значења, у књижевности осунчаних.
Потом се, отуда, логичним путем појавила именица даноноћник. Она, иако мало необична у понављању истог слога, успешно смењује устаљени назив за дневник и каже да такви записи настају и дању и ноћу. Није добро ако се то чини дан-ноћ, без прекида, како брзописци раде и одмах текст дају да се објави.
ПИШЕ:
АКАДЕМИК МИРО ВУКСАНОВИЋ
(НАСТАВИЋЕ СЕ)
