Прва рука у писању је само прва рука која тражи још коју руку. Све је лепше и боље ако се дотерује и ако се то ради вешто, стрпљиво, с мером и укусом. То је добар приступ да се отклањају омашке и да се мисли равнају. У трци с речима писац је губитник.
Сад ми пада на памет злобно и препричавано исмевање одличне приповетке с превидом, где није исти број ликова испред куће и кад су ушли у кућу. Али, духовитији је пример из једног породичног исповедања, са сликама, кад писац набраја имена својих сродника, на почетку, а онда, у наставку, износи податке о њима. Тада једног нема. Нестао, затурио се или га није ни било. Не зна се да ли је реч о мањку или је реч о вишку, али је сигурно да број није тачан. Добро писање је и ствар тачног бројања.
Моји даноноћници су настајали узгредно, без осмишљене намере, постепено, најпре у роковницима, у малим дозама, па на маргинама или папирима који су ми били при руци, па тек од 2007. године у посебном поретку, под бројевима, како који дође, без тематских и сличних распоређивања. Допустио сам да записи бирају мене а не ја њих. То је тако. Свака се наша реч огласи тек када она то хоће. Реч присилу не трпи. За складно говорење, или писање, исто је, неопходни су воља, дар, искуство и оданост. У нади да понешто од тога имам и да умем с њим, док пишем годе ми кратки облици, згуснути и ефектни, јер волим фрагменте, кратке форме и изреке. За садашњи брзи начин живљења то је подесно и за писање и за читање.
Ко ради (као ја!) неколико послова одједном, боље је рећи: напоредо, не може ни да нађе обједињено време за писање књига које се зову романи реке, где се укрштају судбине ликова и одмотава дугачка радња. И најбољи наш писац, ометен свакодневним обавезама, има у истој приповетки два имена за истог човека. Дешава се тако у свакој помереној и помераној концентрацији. Због мојих послова, и казаних склоности, у књигама су ми одломци чести, али су, ипак и ипак, на више начина повезани, понекад чврсто понекад лабаво узглобљени. Некад је то смишљено, подешено, а некад и спонтано (мада у писању има мало спонтаног, јер све мора – понављам то – да у помислима и намерама – ко зна где! – најпре сазри и онда падне у реченицу: као зрела воћка).
*****
Мојих сомборских осамнаест година јесу време младости и сазревања. Могао бих да кажем да сам тада на више начина поново положио испит зрелости (не само због броја тамо проведених година, но због деловања у неколико смерова, углавном срећно и успешно, у животном периоду који је целовит, богат и пун успомена које су трајне). У Сомбору сам почео да радим као професор, примио прву плату (невелику, али довољну да тада, а ни касније, нисам био приморан да тражим зајам). Осамосталио сам се и почео да размишљам друкчије, озбиљније и дубље. Тада сам први пут носио ручни сат. Добио сам га од брата од стрица чија је тенковска јединица хитно премештена 1968. године из Слуња у Сомбор, а поводом напада совјетских јединица на Чехословачку. Тадашњи међународни односи, као и увек што су, љуљали су "блокове" и "стране света", па се могло очекивати да ће сукоб лако да избије. Занимљиво је рећи: југословенска војна доктрина (ако је то добро речено) заснивала се на очекивању да се напад може пре очекивати са истока него са неког другог краја. Било је то доба југословенске несврстаности и Титове амбиције да буде вођа "трећег света", да држи равнотежу тако што ће тегови у одсудном дану бити на његовој страни. Али, ово је узгредни налаз, прилично наиван и у касни час, за мене замрачен и не много занимљив.
ПИШЕ:
АКАДЕМИК МИРО ВУКСАНОВИЋ
(НАСТАВИЋЕ СЕ)
