Назнаке интерпретације и начина на који ће у првим послијератним годинама у јавном простору бити представљан војник Црвене армије, могу се пронаћи већ у првом послијератном броју ''Политике'' одштампаном крајем октобра 1944. године. Објављујући вијест о сахрани на главном градском, Позоришном тргу (данашњем Тргу републике), бораца 4. гардијског механизованог корпуса, 236. и 73. стрељачке дивизије, погинулих током Београдске операције, аутор чланка је описао совјетске војнике као ''браћу нашу најдражу'' који су дошли ''заједно са слободом'', ''донијели су Руси у својим плавим очима свјетлост новог дана који се за нас родио''. Овом реченицом је уз истицање и ''наших синова'' упућивана јасна порука ко су били ослободиоци земље. Истовремено је нагласком на чињеницу да је њихов долазак ''тако дуго, тако жељно чекан'', подвучен тежак период троипогодишње окупације (о чему је свједочила и синтагма ''напаћена српска земља''), али и, чини се, критика власти Краљевине која до 1940. није признавала Совјетски Савез. Самој, пак, сахрани дат је велики значај. Међу присутнима били су генерал-лајтнанти Владимир Иванович Жданов (херој Совјетског Савеза) и Пеко Дапчевић, командант Прве армијске групе, као и политички комесар Мијалко Тодоровић. Јосип Броз није присуствовао, јер још није стигао у ослобођени Београд – у том периоду боравио је у Вршцу.
Само сахрањивање погинулих у срцу Београда једва након што ''се борба удаљила од самога града'', како је аутор поменутог чланка забиљежио, представљало је са идеолошког и политичког аспекта покушај легитимисања тек успостављене власти на ослобођеним територијама уз ослонац на ратног савезника. Његова функција је, дакле, била и спољнополитичке и унутрашњополитичке природе. Жеља за буквалним ''цементирањем'' савезништва два режима стајала је иза споменика тада подигнутог изнад заједничке гробнице погинулих црвеноармејаца. Чини се да су за то биле заинтересоване обје стране. Индиције тога ко је био иницијатор овог обиљежја даје сам натпис исклесан на споменику: "Вечная слава героям, павшим в боях за свободу и независимость нашей Родины и братской Югославии" (''Вјечна слава херојима палим у борбама за слободу и независност наше Отаџбине и братске Југославије''). Ове ријечи, које су заправо представљале поклич којим се завршавала наредба Врховног главнокомандујућег, маршала Совјетског Савеза Ј. В. Стаљина упућена маршалу Ф. И. Толбухину 20. октобра 1944. године, поводом ослобођења Београда, носиле су јасну поруку. Наиме, идеја која би стајала иза овакве одлуке може се наћи и у подизању сличних меморијала у главним градовима других земаља које је ослободила Црвена армија – попут Беча, Берлина, и Варшаве. Радило се о ''мапирању пута'' којим се кретала совјетска војска, али је обиљежје служило и као материјални подсјетник на њено учешће у војним операцијама на територији Југоисточне Европе, истовремено симболишући и ширење совјетског утицаја на тај простор. Са југословенске стране овај споменик је у периоду још несређеног питања државног уређења имао за циљ представљање спољнополитичке подршке свакако потребне новим властима. Уосталом, довољно говори чињеница да је први споменик у тек ослобођеном главном граду, у његовом самом центру био подигнут управо црвеноармејцима, а не партизанским борцима. Тиме је и у меморијалном аспекту приоритет дат совјетским војницима, чију је представу креирала власт с циљем увођења и ширења комунистичке идеје и изградње новог идентитета. Додатни аргумент у прилог наведеном представљала је и чињеница да је у периоду од 15. до 30. новембра само у Београду било подигнуто 18 великих и 32 мала споменика погинулим војницима совјетске армије, као и да је било припремљено постављање још 52 од мермера и гранита до 10. децембра. Продукција у оволиком броју није била забиљежена у случају југословенских жртава. Ипак, треба навести да је у овим акцијама које је спроводио Извршни народноослободилачки одбор града Београда, помоћ ''обиљежавању дуга захвалности'' совјетским борцима пружала и Црвена армија. Њену улогу у овом меморијалном подухвату илустровала је и одлука донијета на Осмој сједници Извршног народноослободилачког одбора града Београда одржаној фебруара 1945, према којој се ово тијело обавезало да преузме на себе трошкове око израде и куповине надгробних споменика од природног камена за оне погинуле војнике Црвене армије, које је одмах по ослобођењу изабрала совјетска команда, као и трошкове око израде надгробних споменика од вјештачког камена по нацртима исте.
Приредио:

МИЛАДИН ВЕЉКОВИЋ

(Крај)