У Скопље Александар Борисович Сусинов је дошао као члан санитетске мисије с циљем пружања помоћи српским рањеницима, а његов рад је одмах по смрти наишао на знатан одјек. И сам ослабљеног здравља, ''које га није могло задржати да не пође и не помогне својој јужној словенској браћи'', пао је као ''жртва својих дужности''. Тако је извјештач београдске ''Политике'' читаоце обавијестио о смрти болничара, изједначивши притом његову помоћ рањеницима са доприносом војника у првим линијама фронта. Посебан акценат је стављен на чињеницу да Сусинов није припадао српским трупама, већ да је заједно са нешто раније преминулим чланом енглеске мисије, љекаром Чарлсом Картером био војник ''који је припадао човјечанству који је бранио његове најузвишеније принципе, љубав и саосјећај према ближњима''. На тај начин је представљен као борац за идеале и као такав сличан српским борцима. Последњи навод апострофирао је аутор чланка, нагласивши да су у борби за ослобођење пали и странци.
На тај начин је Сусинов сврстан у ''пантеон'' жртава за слободу српског народа, којем ће касније (додуше, уз промјену придјева ''српски'' у ''југословенски'') бити придодата и неколицина погинулих Руса. Погреб који му је приредило Скопље, иако без претходног наређења и објаве, како је нарочито истакла ''Политика'', имао је карактер опште жалости у којој су учествовали војници, официри, љекари, чиновници и сељаци из околине града. Индикативне су биле и изјаве Скопљанаца да у том граду до тада није било величанственије сахране. Погребна поворка, спонтано окупљена, кретала се од зграде руске болнице до Цркве светог Спаса, у којој је лично митрополит Вићентије служио опијело. Сам болничар је сахрањен у близини Картера, а већ наредног месеца му је на иницијативу официра подигнут надгробни споменик са натписом ''Правом брату, који свој живот даде његујући рањену и болесну браћу, подиже споменик захвална српска војска''. Из натписа се јасно ишчитавао посебан однос према покојнику. [...]
Сјећање на Први свјетски рат је у јавном дискурсу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца/Краљевине Југославије било контролисано. Прокламованим интегралним југословенством тражена је извјесна идеолошка спона три државотворна народа који су се у претходном рату борили у међусобно супротстављеним армијама. Готово митским статусом је била обавијена представа о њиховој заједничкој борби у Великом рату, као у говору патријарха српског Варнаве одржаном 1934. на свечаном преносу земних остатака заштитника престонице у Спомен-костурницу бранилаца Београда на Новом гробљу: ''Окупили се тада бјеху у крилу овог поносног града (Београда) браћа са свих страна. Брат брату пружао је руку. Придружише се и они из Сремског добровољачког одреда и борци са осталих југословенских страна, да у последњем тренутку манифестују ону вјековну идеологију српског народа, хрватског и словеначког која је морала на крају крајева да побиједи и која је побиједила.'' Оправдање ''сабиратељске'' улоге и ''мисије'' Београда као Пијемонта српства и југословенства проналажено је у Божјој вољи и промислу, док су, пак, политички потези српске елите представљани жељом да окупи браћу ''у братству и љубави и у заједничкој борби за изграђивањем вјековне мисли''. И управо на тај начин је затваран круг у конструкцији званичног сјећања о удруженом ратовању три народа – ''Југословенска идеја није била резултат разговора и договора, већ је резултат тих ваших костију и крви којима је натопљена ова земља.'' За представљање тог званичног сјећања можда је и најилустративнија реченица изговорена приликом откривања Костурнице бранилаца Београда новембра 1931: ''Од тих костију ('нашег војника') израђен је темељ ове наше велике државе, која ће остати велика и снажна и достојна своје прошлости само дотле, докле свијест о легендарном самопрегорењу наших хероја буде расла и развијала се у срцу сваког Југословена без обзира на величину и важност улоге коју је играо у стварању наше заједничке Отаџбине.'' Последњи дио реченице чини се кључним за културу сјећања. Потискивање личног и појединачног сјећања зарад колективног и интегралног југословенства било је готово ултимативно: ''Интереси наше земље, интереси цјелине, насупрот своме личном егоизму, императивно захтијевају оживљавање националног идеализма.''
Приредио:

МИЛАДИН ВЕЉКОВИЋ

(Наставиће се)