Књига дневничких биљешки Косте Ст. Павловића, коју су прошле године под насловом "Коста Ст. Павловић, Дневник 1930-1932"', објавили Историјски архив Београда и Институт за новију историју Србије из Београда, није непозната нашим читаоцима. Не тако давно, на овом истом мјесту, по њој смо приредили фељтон о изазовима унутрашње политике у вријеме диктатуре краљ Александра Карађорђевића. У ту сврху користили смо уводну студију из ове књиге коју су написали њени приређивачи, др Срђан Мићић и др Наташа Милићевић, који су као научни сарадници запослени на поменутом Институту. За ову прилику, из наведене студије, настале из потребе, како су то казали њени аутори, да би "олакшали читаоцима, посебно ширем аудиторијуму, праћење различитих тема о којима је Павловић биљежио податке и своја запажања", пренијећемо скраћени дио текста који говори, овога пута о изазовима спољне политике у вријеме диктатуре краља Александра. Као и у ранијем фељтону, чинимо то уз одобрење приређивача и издавача књиге.
Прије тога, дужни смо поново кратко подсјетити на то ко је био Коста Ст. Павловић, чије су дневничке биљешке у склопу ове изузетне књиге приредили Мићић и Милићевић. Послужићемо се у томе њиховим предговором књизи.
Коста је био син Стевана К. Павловића, српског и југословенског дипломате, који је још из дјетињства и студентских дана био пријатељ са Војиславом Маринковићем. То је и био разлог што је Маринковић Косту, који је завршио Правни факултет 1927. године, још као приправника, 1930. године, одредио за свог личног секретара, што ће он бити до 25. јула 1932. године. Послије оставке Војислава Маринковића на мјесто предсједника владе, Коста је премјештен у Политичко одјељење МИП-а. У децембру 1933. унапријеђен је у секретара МИП-а. Радио је и у посланству у Бриселу, а затим и у посланству и амбасади у Букурешту. Приређивачи књиге наводе и да је Коста послије Априлског рата 1941. радио у Лондону и да је био лични секретар предсједника владе Душана Симовића и потпредсједника владе Слободана Јовановића и Јураја Крњевића, а затим и лични секретар предсједника владе Слободана Јовановића и Милоша Трифуновића. Након завршетка Другог свјетског рата, Коста је као емигрант остао да живи у Великој Британији. Умро је у Саутемптону, 1988. године.
Потребно је рећи и то да су у поменутој књизи, Мићић и Милићевић представили "дио дневничких биљешки Косте Павловића из времена када је био лични секретар министра иностраних послова, а потом предсједника владе Војислава Маринковића". Тачније, они су "приредили само двије књиге укоричених дневничких биљешки које покривају период од 1. септембра 1930. до 30. септембра 1932. године".
У првој влади Петра Живковића, јануара 1929. године, ресор МИД-а задржао је Војислав Маринковић, иако је разматрана његова смјена. Идеја је била да се за званичног руководиоца спољне политике пронађе погоднија личност. Према извјесним наводима, Војислав Маринковић се компромитовао антииталијанским ставовима током југословенско-италијанских преговора, којима је руководио од 1927. године. Једна од личности која је сматрана погоднијом за новог министра био је тадашњи посланик у Риму Милан Ракић, који је одбио понуду. Пошто је он био сагласан у свим питањима са својим шефом и личним пријатељем Маринковићем, планирана промјена не би утицала на измјену оријентације спољне политике. Међутим, Петар Живковић је желио да контролише рад Министарства иностраних дјела, те је за првог помоћника министра поставио Богољуба Јевтића, човјека блиског организацији "Бела рука". Да би спровео свој наум, искористио је боловање Маринковића, који се противио наименовању. Потом је и правно санкционисао постављење првих помоћника министара у свим министарствима. Ипак, његово постављење изазвало је сукоб на релацији Маринковић–Јевтић, који је трајао годину и по дана, а у оквирима МИП-а окончан је постављењем Константина Фотића за в.д. првог помоћника министра. Касније је Богољуб Јевтић, као министар иностраних послова од 1932, био извршилац налога краља Александра, што је донекле било одступање од Војислава Маринковића, који је имао извјесну самосталност у вођењу спољне политике.
ПРИРЕДИО:
МИЛАДИН ВЕЉКОВИЋ
(НАСТАВИЋЕ СЕ)
