Од оснивања Краљевине СХС главна пријетња долазила је с друге обале Јадрана. Иста опасност пријетила је на Балкану и у Подунављу и након завођења шестојануарског режима. Због тога је приоритет у југословенској спољној политици било поновно уговорно регулисање односа са Италијом. Краљ Александар и Војислав Маринковић у почетку су сарађивали на овом питању. Југословенски министар иностраних дјела је током преговора са Дином Грандијем и Карлом Галијем, уз сагласност свог суверена, радио на проналажењу рјешења прихватљивог за обје стране. Војислав Маринковић је покренуо питање обнављања Пакта пријатељства и срдачне сарадње из 1924, чија је важност истицала 1929, свjестан да ће Мусолини одбити понуду. Италијанска страна није прихватила продужавање постојећег споразума. Рим је као једину могућност предложио потписивање новог уговора, постављеног на шире основе. Италија је наставила да води политику дипломатског, политичког и војног заокруживања Краљевине СХС. То је био један сегмент њене антифранцуске политичке концепције у Средњој Европи, на Балкану и источном дијелу Медитерана. Ова политика заснивала се на пријатељским односима са Мађарском и Бугарском, директном зближавању са Румунијом и индиректном са Пољском, те споразумијевања са Грчком и Турском. Италија је, поред постојеће подршке ВМРО, почела да подржава хрватски усташки покрет, што је јачало сепаратистичке тенденције не само код Хрвата и Бугара већ и Мађара и Албанаца у Краљевини СХС. Додатни проблеми изазвани су појачаном иредентистичком пропагандом према Далмацији и репресивним режимом примијењеним према југословенској мањини у Италији. То је утицало на започињање пропагандног рата у јесен 1929. и приморало генералног секретара Друштва народа (ДН) сер Ерика Драмонда да посјети двије државе.
Заоштреност ситуације одразила се и на четворомјесечно одсуство Милана Ракића из Рима, крајем 1929. и почетком 1930. године. Разговори су обновљени у неформалној форми приликом женидбе италијанског престолонасљедника Умберта, јануара 1930. године. С југословенске стране водили су их кнез Павле Карађорђевић и Богољуб Јевтић, тадашњи министар Двора и први помоћник министра иностраних дјела. Ти разговори су имали два циља: прво, да се испита терен да ли постоји могућност за обнову званичних преговора и друго, слање поруке италијанској страни да Војислав Маринковић није уживао пуно повјерење краља Александра и предсједника владе Петра Живковића. Другим ријечима, да је прије био трпљен на положају министра иностраних дјела, а не да је био креатор и кључни актер у југословенској спољној политици. Напоредо, у Београду су кружиле гласине о скорој смјени Војислава Маринковића јер се сувише истакао као непријатељ Италије. Тиме се стварала могућност да се потоњи југословенско-италијански преговори воде на два паралелна колосјека. С југословенске стране ангажовали су се краљ Александар, Војислав Маринковић и Милан Ракић, а с италијанске Бенито Мусолини, министар иностраних послова Дино Гранди, генерални директор за Европу и Левант Рафаело Гвариља и посланик у Београду Карло Гали.
Преговоре су почела двојица министара иностраних послова, маја 1930, током засиједања Савета ДН у Женеви. Бенито Мусолини је, крајем јула, послао поруку краљу Александру да је спреман да регулише два проблема које је Карло Гали оцијенио као основу југословенског непријатељства према Италији. Био је спреман да разговара о очувању интегритета Југославије и спречавању њеног увлачења у потенцијални италијанско-француски оружани конфликт. Потом су се, крајем августа, Мусолини и Гранди споразумјели о главном циљу даљих преговора – успостављању дугорочног италијанско-југословенског савеза. Њихов план је био да искључе Француску из мијешања у регионалне послове, спријече спуштање Њемачке ка југу, осигурају италијанске позиције у Албанији, омогуће међународну еманципацију Југославије као ''велике државе'' и ускладе спољне политике Албаније, Грчке, Турске и Бугарске са интересима двију савезница. Војислав Маринковић је, са своје стране, намјеравао да одуговлачи преговоре довољно дуго, док их не сведе на њихову суштину – очување независности Албаније.
Нова рунда званичних преговора почела је током засиједања Скупштине ДН, 9. септембра.
Приредио:

МИЛАДИН ВЕЉКОВИЋ

(Наставиће се)