Дино Гранди је инсистирао на прекиду југословенско-француских војно-политичких веза као предуслова за обнову италијанско-југословенског пријатељства, које би омогућило Југославији слободу акције на Балкану. Маринковић је тврдио да југословенска спољна политика није условљена од Француске, услед развоја односа са Великом Британијом и Њемачком. Он је тражио да разговарају о албанском, аустријском и мађарском питању. Међутим, атмосфера је била отежана наставком судских процеса против југословенске мањине у Италији, посебно због доношења смртних пресуда у појединим случајевима. Тежина овог проблема била је уочљива наредна два мјесеца, када двојица министара иностраних послова нијесу примали посланике сусједне државе.
Војислав Маринковић је у првој половини новембра 1930. разматрао међународну ситуацију и спољну политику Југославије из перспективе двије најопасније опције: општег рата "на живот и смрт" и ограниченог сукоба. Италију је процијенио као најнепредвидивији међународни субјект, јер војни врх није могао да се одупре фашистичком режиму са Бенитом Мусолинијем на челу. Сматрао га је за "народног трибуна" који није претјерано размишљао о цјелисходности одређене државне политике, јер је навикао да "авантуром и рескирањем" постиже брзе политичке успјехе. Маринковић је сумњао да Мусолини више није говорио само за "галерију", већ је почео и да вјерује у сопствене ријечи. Због тога је био увјерен да би Мусолини, у случају да "дође до увјерења да се фашистички режим не може одржати чувајући међународни мир", отпочео оружани конфликт "не мјерећи шансе како ће рат испасти". Разматрајући могућност за најгори могући сценарио, Маринковић је вјеровао да би било боље да до сукоба дође у тренутној констелацији снага. Пошто Њемачка није била наоружана, вјеровао је да би Француска лако поразила Италију, а потом успоставила нови међународни поредак преко политике искреног француско-њемачког пријатељства. Тај сценарио садржао је само рат са Италијом и њеним малим савезницама, што је Маринковић процјењивао као знатно мању опасност од конфликта са њемачко-италијанским блоком.
Карло Гали је, по повратку са дужег одсуства које је провео на консултацијама у Риму до краја новембра 1930, могао да уочи јачање франкофилије у југословенским руководећим круговима. Главни разлози су били замирање југословенско-италијанских преговора и добијање француског зајма. Састанци Маринковић–Гали и Гранди–Ракић настављени су истог мјесеца. Карло Гали је тврдио да је атмосфера донекле побољшана уклањањем три егзалтиране, скоро луде особе из италијанског Посланства у Београду: војног аташеа Себастијана Висконтија Праске, савјетника Луиђија Петручија и Касона. Његов оптимизам није дијелио в.д. помоћника министра иностраних послова Константин Фотић. Нови састанак Маринковић–Гранди заказан је за идуће засједање Савета ДН у Женеви, јануара 1931. године.
Двојица министара иностраних послова су на наредном састанку, 22. јануара, први пут отворено разговарали о питањима која су их највише забрињавала на билатералном нивоу. Војислав Маринковић је покренуо питање италијанске политике у Албанији и претензија на Балканском полуострву. Дино Гранди је тражио разјашњење суштине југословенско-француских односа и међусобно преузетих обавеза. Маринковић је сматрао да је постигнут довољни помак да би преговори могли да се наставе на бази заједничких гаранција политичке и економске независности и очувања територијалног интегритета Албаније. Међутим, Дино Гранди није смио самостално да наступа и тражио је да се даљи разговори воде у Риму и Београду.
Војислав Маринковић је приликом наредног сусрета, у време засједања Савета ДН маја 1931, безуспјешно покушао да ангажује Дина Грандија у формирању подунавског блока. Његова идеја је била да Италија и Југославија имају водећу улогу у региону, како би спријечиле формирање њемачко-аустријске царинске уније. Будући састанци двојице министара иностраних послова, у јесен 1931. и прољеће 1932, нијесу дали видније резултате. Краљ Александар је у том периоду директно преговарао са Бенитом Мусолинијем, преко лично одабраних посредника Богољуба Јевтића и дизајнера за ентеријер равенског грофа Гвида Малаголе Капија. О садржини тих разговора обавијестио је Војислава Маринковића тек марта 1932, када су настављени преговори на два колосијека.
ПРИРЕДИО:

МИЛАДИН ВЕЉКОВИЋ

(НАСТАВИЋЕ СЕ)