Пошто француско-њемачки конфликт није био актуелан почетком тридесетих година, Маринковић је био спреман да игра на њемачку карту да би приморао италијанске државнике да учине извјесне концесије југословенској страни. Ипак, француска дипломатија је већ средином 1929. била забринута због наглог јачања односа на линији Београд–Берлин. Опасност од потенцијалног италијанско-њемачког споразума, који је био најгори сценарио за Југославију, приморао је краља Александра и Војислава Маринковића да у разговорима са Италијанима током 1930. размотре и могућу заједничку одбрану од њемачког наступања у Подунављу.
Први мјесеци 1931. године указивали су на поновно обострано јачање активности у циљу успостављања југословенско-њемачког пријатељства, али су оне нагло окончане због објављивања њемачко-аустријског пројекта за успостављање царинске уније (познатији под називом Курцијус–Шобeров план). Тај корак довео је до расцјепа између руководилаца југословенске спољне политике. Војислав Маринковић је оштро иступио у Друштву народа против његове имплементације, подржавши француску страну. Истовремено је тражио нове начине да се споразумије са Италијанима о економској сарадњи у Подунављу и заједничкој одбрани у случају аншлуса Аустрије. Његова идеја није била остварива. Италија није могла економски да финансира регион, Француска је одбијала да издаје нове зајмове, а једино је Њемачка била спремна да прошири базу за економску сарадњу са подунавским државама. Краљ Александар се није слагао са Маринковићевим иступом против Курцијус–Шоберовог плана. Сматрао је да је требало да успоставе пријатељске односе са Њемачком док је слаба, да је не би имали за непријатеља када обнови снагу. Лично се ангажовао на том пољу послије пада владе Војислава Маринковића, која је уједно означила и крај његових мандата као министра иностраних послова. С тим циљем су у другој половини 1932. године организована и два тајна путовања краља Александра и кнеза Павла у Њемачку.
Настојања великих сила да наметну свој утицај у Подунављу у вријеме Велике економске кризе, утицала су на Југославију, Чехословачку и Румунију да ојачају Малу антанту. Први корак ка реорганизацији спроведен је потписивањем Општог акта мирења, арбитраже и судског расправљања на засиједању у Београду 20–22. маја 1929, којим су замијењени дотадашњи билатерални уговори о арбитражи. Циљ није био само да се ојача унутрашња структура Мале антанте, већ и да се пошаље порука Мађарској и великим силама да три државе чланице неће прихватити вођење ревизионистичке политике у Подунављу. Годину дана касније, на састанку у Штрпском Плесе 25–27. јуна 1930, министри иностраних послова три државе чланице имали су два кључна задатка: да договоре заједнички наступ према идеји Аристида Бријана о Европској федерацији држава и наставак рада на унутрашњој реорганизацији. Пошто су француску иницијативу оцjењивали као обнову директоријума великих сила у Европи, Војислав Маринковић, Едвард Бенеш и Георге Миронеску споразумjели су се да га званично подрже, али да га не прихвате. У погледу даље реорганизације потписан је Допунски споразум о уговорима о пријатељству и савезу. Њиме је прокламовано јединствено спољнополитичко иступање савеза, а чланицама је ограничен суверенитет у односима са трећим државама и у раду на међународним конференцијама. Уговорно је регулисана дотадашња пракса одржавања састанака тројице министара, који су проузроковани развојем међународних прилика. Уведено је и годишње засиједање три министра, уз договор о ротацији земље домаћина. Допунски споразум представљен је међународној јавности у духу Бријановог пројекта, иако је основни циљ реорганизације био да спријечи доминацију великих сила у Подунављу.
Напоредо са јачањем политичких односа, Југославија, Чехословачка и Румунија настојале су да успоставе и бољу трилатералну економску сарадњу. Та идеја је први пут изнијета 1927, на њој се радило и у наредним годинама. Чланице Мале антанте, међутим, нијесу успијевале да пронађу формулу која би задовољила интересе све три стране. Основни проблем је било то што су југословенска и румунска привреда углавном биле аграрног карактера, док је чехословачка била претежно индустријска [...]''.
Приредио:

МИЛАДИН ВЕЉКОВИЋ
                                                      

(Наставиће се)