Преговори о пружању војне помоћи окончани су потписивањем Протокола о активирању савезничких обавеза, током засиједања Скупштине ДН у Женеви септембра 1931, али су двије стране преузеле војне обавезе само у случају неизазваног напада Мађарске.
Југославија и Румунија превасходно су развијале односе на економском плану, будући да су имале сличну привредну структуру, у којој је доминирао аграр. Заједнички су, од 1930, настојале да пронађу излаз из економске кризе путем сарадње са другим пољопривредним државама. Међутим, на билатералном нивоу постојао је велики број отворених питања, чија су рјешавања почела на заједничким конференцијама од 1929. године. За нека од њих није било могуће пронаћи рјешење које би задовољило интересе обје стране. И поред тога, 1931. и 1932. путем штампе, радијa и честих узајамних посјета разних делегација истицани су пријатељски односи на билатералном нивоу. Тиме је стварана повољна атмосфера за успјешно окончање преговора и потписивање конвенција којима су регулисана спорна питања, јуна 1932. године. Убрзо је услиједило краткотрајно захлађење југословенско-румунских односа, јер су наредног мјесеца поведени преговори о продужењу румунско-италијанског пакта пријатељства, што је код југословенских државника створило сумње у погледу очувања Мале антате.
Југословенска политика према Пољској била је дефинисана у складу са чехословачким и румунским интересима. Иако је постојао осјећај словенске солидарности између двију држава, и обје су биле у склопу француског система безбједности у Европи, руководећи кругови у Београду морали су да воде рачуна о развоју чехословачко-пољских и румунско-пољских односа. Због тога је југословенска дипломатска акција током двадесетих и у првој половини тридесетих година увијек била ограничена сукобима или неповјерењем Чехословака и Пољака, с једне, и пријатељства или савезништва Румуна и Пољака, с друге стране. Југославија је имала блиску сарадњу са Пољском у два важна питања: формирања блока аграрних држава средње и источне Европе и заштита права националних мањина пред Друштвом народа. Војислав Маринковић је на засиједању Друштва народа 1927. године успоставио личне пријатељске односе с пољским министром иностраних послова Аугустом Залеским. Он је одлучио да отпутује у званичну посјету Варшави и тиме испуни неостварено обећање Момчила Нинчића. Пут је два пута одлаган, 1930. и 1931, прво услед лошег развоја ситуације између Пољске и Мале антанте, а други пут због смрти његовог брата Светислава (Свете) Маринковића. Посјета је организована децембра 1931, када је Војислав Маринковић разговарао са маршалом Јозефом Пилсудским и Аугустом Залеским о формирању широког блока држава од Балтичког до Егејског мора против СССР-а. Узвратна посjета Залеског Београду, планирана за 1932, није остварена јер су оба министра иностраних послова током године изгубили своје дотадашње положаје.
Односи са Мађарском нијесу имали велике перспективе за побољшање. Обје стране су двадесетих година неуспјешно покретале иницијативе за успостављање пријатељских односа. Југословенски државници подржавали су идеју добрих односа са сјеверним сусједом најчешће у ситуацијама када су постојале озбиљне сумње у опстанак Мале антанте, или када је постојала пријетња од стварања италијанског блока у Подунављу. По увођењу шестојануарског режима посланик у Београду Пал Форстер изјавио је 31. јануара 1929, по налогу своје владе, да Мађарска без обзира на нове околности жели да настави рад на очувању добрих односа, који су успостављени крајем претходне године. И поред изражене спремности, до краја 1929. године није учињен никакав помак. Ниједна од двије владе није имала ни стварну жељу, ни план рада како би се успоставили бољи односи. Умјесто тога ситуација на билатералном плану додатно је закомпликована петицијама које је Имре Прокопи почео дa подноси Друштву народа, тражећи заштиту права мађарске мањине у југословенској држави.
Нови покушај побољшања односа иницирао је Војислав Маринковић, јануара 1930. године. Он није имао претјерано повјерење у мађарску владу, јер је био увјерен да ће она у будућности градити своју спољну политику кроз блиску сарадњу са Њемачком и Италијом.
Приредио:

МИЛАДИН ВЕЉКОВИЋ

(Наставиће се)