Тактички циљ Маринковићеве иницијативе био је да спријечи јачање италијанског утицаја у Подунављу. Обје стране давале су сигнале да желе побољшање односа, али није постигнут виднији резултат, изузев рјешавања неколико отворених питања. Настављене су активности Имреа Прокопија у Женеви и подршка коју је мађарска влада пружала раду усташама и ВМРО против стабилности и територијалног интегритета Југославије. Питање оптаната, које је требало коначно регулисати 1930, додатно је отежало ситуацију. У МИП-у су закључили да је негативни однос мађарских власти према југословенским оптантима, који су поријеклом углавном били Срби, био директан резултат неријешених политичких проблема на билатералном нивоу. Ситуација се развијала амбивалентно и на привредном и финансијском пољу. Београдски и будимпештански кругови тежили су сарадњи у оквиру шире кооперације аграрних држава у Средњој и Источној Европи. Обје државе биле су врло активне на овом пољу, јер су жељеле да парирају америчкој и совјетској конкуренцији на свјетским тржиштима, и на тај начин умање последице економске кризе. Међутим, београдски и будимпештански кругови сукобљавали су се на пољу ревизије ратних репарација, које су у то вријеме у Хагу рјешавале велике силе. У том погледу посебно је била осјетљива Југославија, која је била једна од ријетких европских држава која је више потраживала на име ратних репарација него што је дуговала на име ратних дугова.
Почетком 1931. јавиле су се назнаке да постоји искрена жеља да се успоставе пријатељски односи. Иницијатива је потекла из Будимпеште. Током првих мјесеци учињен је помак у јачању економских и трговинских веза. Међутим, на политичком пољу и даље је владало обострано неповјерење, што је утицало и на промјену посланика. Радомир Луковић је на сопствену молбу јула 1931. стављен на располагање, и наредних седам и по мјесеци послове је отправљао Јосиф Бернот. Тек почетком јануара 1932. постављен је Јован Дучић. Према свједочењу Косте Ст. Павловића, приликом одабира новог посланика Војислав Маринковић је изјавио: ''Господа из Будимпеште са Луковићем нијесу хтјела да воде озбиљне разговоре. Ево им сада Дуке. Са њим, и ако буду хтјели, то неће моћи да учине''. Додатни проблем на политичком пољу јавио се током 1931. и континуирано је оптерећивао билатералне односе у наредном периоду. Мађарска влада пружила је помоћ и уточиште већем броју усташа, који су у протјерани из Аустрије због протеста југословенске владе против њихових терористичких акција у међународним возовима. Конзулат у Печују био је задужен за праћење њиховог рада и кретања. Пошто су усташе искоришћавале хрватске двовласнике за илегалне преласке југословенско-мађарске границе, југословенска влада је током 1931–1932. промијенила дотадашње држање. Због тога су знатно отежани преговори који су од 1926. вођени између Београда и Будимпеште ради регулисања питања двовласничких посједа у корист држављана обје државе. Поред проблема који су постојали на билатералном нивоу, југословенско-мађарски односи су додатно компликовани и услед питања која су изазивала узнемирење све три чланице Мале антанте, о чему је већ било ријечи […].
Југословенско-аустријски односи су се послије Првог свјетског рата развијали под теретом историјског искуства. Југословенски државни врх није имао потребе да стрепи од независне Аустрије, која је била сувише слаба да би представљала било какву пријетњу. Ипак, постојала су два питања која су била константна опасност током међуратног периода: рестаурација Хабзбурга и аншлус. Југословенски државни врх је обје солуције сматрао реалном пријетњом по очување територијалног интегритета. Међутим, ситуација се додатно закомпликовала услед италијанских планова да оформе сопствени блок у Подунављу, у којима су Мађарска и Аустрија имале видну улогу. Јачање југословенско-њемачких односа као контратеже италијанској пријетњи створило је предуслове да краљ Александар почне другачије да гледа на судбину Аустрије. Он је крајем 1929. и током 1930. дошао до закључка да би аншлус био најмање зло за југословенску државу. Њиме би се спријечила рестаурација Хабзбурга, али и даље јачање италијанског утицаја у руководећим бечким круговима.
Југословенско-аустријски односи су били додатно оптерећени активностима појединих политичких и емигрантских организација.

ПРИРЕДИО:

МИЛАДИН ВЕЉКОВИЋ

(НАСТАВИЋЕ СЕ)