Код Благовешћенске цркве сахрањен jе Суворов – jедан од наjвећих воjсковођа у свиjету. Изнад његовог гроба на зиду jе уграђена бронзана надгробна плоча, уљепшана воjним детаљима са jедноставним натписом: "Овдjе лежи Суворов". По предању, епитаф jе смислио Суворов, по другим причама, то jе урадио Державин. Постоjи и оваква прича. Пред смрт jе Суворов пожелио да види уваженог и чувеног пjесника. У разговору са Державином, шалећи се, питао га jе: "Па, какав ћеш ми епитаф написати?" По мени – одговорио jе пjесник – за то ниjе потребно много риjечи, треба написати: овдjе лежи Суворов. Боже драги, како jе то добро – са усхићењем jе рекао Суворов. Фелдмаршал jе умро у кући свог рођака, грофа Д.И. Хвостова, на Никољском кеjу, близу Никољског моста. Сахрањен је на Никољдан. Током изношења из стана, сандук никако ниjе могао да прође кроз уска врата на старим степеницама, па су се много мучили да то некако ураде и на краjу су сандук спустили преко балкона. Цар Павле jе, jашући коња, са нестрпљењем очекивао поjављивање тиjела фелдмаршала и кад ниjе дочекао, отишао је и тек послиjе тога jе срео посмртну поворку на углу Повртларске улице и Невског проспекта. Ову причу нам jе испричао генерал А.М. Леман, а чуо ју је од управника зграде Хвостова. Постоjи и друга прича. У току сахране фелдмаршала, ниjесу могли да унесу постоље у цркву кроз врата и ниjесу знали како то да риjеше. Али одjедном jе jедан од воjника коjи су носили сандук командовао: "Наприjед момци! Суворов jе пролазио свугдjе!" И стварно, постоље jе прошло кроз врата.
Царску породицу и важне великодостоjнике су возили на гробље на кочиjама са бакљоношама, док jе средњи сталеж и обични народ, по обичаjу, носио бакље у рукама.
У свету Недjељу, приjе више од сто двадесет година на гробљу Невског манастира сахрањен је први руски научник и славни писац Ломоносов. Његовоj сахрани су присуствовала два архиепископа заjедно са високим свештенством и велики броj чувених велможа. Међу онима коjи су га испраћали био jе и његов вjечити неприjатељ Сумароков. Постоjи прича да jе Сумароков, показавши на покоjника, рекао академику Штелину: "Умирио се лудак и не може више галамити". Штелин му jе одговорио: "Не бих Вам никад предложио да му то кажете док jе био жив". Али ниjе само Сумароков био неприjатељ Ломоносову за вриjеме његовог живота. Познато jе како су га ревносно успоравали на путу бржег и већег просвећивања руског човjека његови другови са академиjе Њемци Шумахер, Тауберг и Милер.
Послиjе смрти Ломоносова, царица Катарина II jе наредила да искуjу златну медаљу у мањем броjу примjерака са натписом коjи jе она сама смислила: "Огромну корист jе донио руском jезику и култури".
Гроф А.П. Шувалов jе написао оду на француском jезику поводом смрти Ломоносова, у коjоj су биле истакнуте и похваљене његове заслуге и понижена љубомора, пакост и некултура Сумарокова. Неколико дана након смрти Ломоносова, канцелар гроф Р.И. Воронцов jе наредио Штелину да смисли натпис и направи цртеж споменика по флорентинском укусу. Након годину дана, споменик jе стигао, направљен од карарског мермера. Све папире и записе Ломоносова гроф Г.Г. Орлов jе добио од његове удовице, препоручивши секретару Козицком да их пренесе и сложи у посебну собу код њега у Гатчини. Ево неколико похвалних риjечи, извучених из контекста, Штелина о Ломоносову, набацаних на латинском jезику: "Ломоносов се физички одликовао крепкошћу и скоро атлетском снагом. Начин живота сличан Пледеjцима. Интелектуално jе био испуњен страшћу према науци, са огромном жељом према открићима. Веома моралан. Био jе храбар и строг у породици. Ниjе подносио необразованог Третjаковског за његов лош руски стил."
ПРЕВЕО СА РУСКОГ И ПРИРЕДИО:
ВОJИН ПЕРУНИЧИЋ
НАСТАВИЋЕ СЕ
