Послиjе сахране Ломоносова, са великом достоjанственошћу се одликовала сахрана Крилова. На дан сахране, 13. новембра 1844. године, Адмиралитетска црква ниjе могла да прими све оне коjи су жељели да се опросте од дjеде Крилова. Државни великодостоjници су своjим присуством први одали поштовање Крилову. Крилов jе умро од лошег варења хране у желуцу. Неколико сати приjе него што jе умро упоредио је себе са сељаком, коjи jе прекомjерно натоварио на коња велики терет рибе, не водећи рачуна да ће га преоптеретити, мислећи да jе риба сува.
Изниjели су сандук Крилова и ставили га на мртвачку кочиjу. Воjни генерали, сенатори и други важни достоjанственици, као и студенти са универзитета окружили су сандук и носили одликовања. Огроман броj народа пратио је сандук. Послиjе литургиjе у лаври митрополит Антониjе jе са два архиепископа одржао опиjело. На глави покоjника био је онаj исти виjенац коjи jе украшавао његово чело на дан педесетогодишњег jубилеjа, на грудима му jе било цвиjеће, коjе му jе царица некад слала и коjе jе он сачувао као светињу. Умjесто грба jе био изложен ловоров виjенац. У току затварања сандука, министар народне просвjете ставио је у сандук медаљу, коjа jе била искована за овjековjечење сjећања на jубилеj.
На дан сахране приjатељи и познаници Крилова заjедно са позивом добили су по jедан примjерак басни, коjе jе он обjавио, гдjе jе на првоj страници писало: "За сjећања на Ивана Андреjевича, по његовоj жељи". Крилова су спустили у земљу поред његовог приjатеља Н. И. Гнедича, преводиоца "Илиjаде". Њихово приjатељство завршило се заjедничким животом у згради Царске библиотеке. Гнедич jе био сушта супротност Крилову по спољашњем изгледу. Крилов jе био неуредан и мало се бринуо о свом изгледу, а Гнедич jе био усрдо наклоњен моди и увиjек се облачио по последњоj моди, коса му jе била на увоjке, а око врата jе носио свезану мараму. Без обзира на своj неприjатан изглед (Гнедич jе био мршав и повиjен, лице му jе било покривено бубуљицама), себе је сматрао љепотаном. У понашању jе био педантан, а говорио jе са доста уображености. Међутим, све му то ниjе сметало да буде краjње поштен, уз то и веома забаван и духовит приповjедач. На његовом гробу пише: "Гнедичу, коjи jе обогатио руску књижевност своjим преводима. Риjечи, коjе су излазиле из његових уста слађе су од меда" ("Илиjада").
Међу споменицима људи, коjи су стекли славу и оставили свиjетли траг у историjи отаџбинског просветитељства, овдjе се налази монументални споменик Д.И. Фонвизину, коjи jе умро 1. децембра 1792. године. Смрт jе затекла књижевника, по причи, изненада, док jе jош разговарао са Державином и са великом пажњом пратио читање своjе комедиjе, коjа jе обjављена под насловом "Избор гувернера".
У лаври jе сахрањен и пjесник Jевгениjе Баратински, а за надгробни натпис су послужили стихови из његове пjесме:
"Треба вjеровати у смиреност душе
И са стрпљењем сачекати краj".
Прах нашег историографа Карамзина такође почива на Невском гробљу. Изнад гроба jе постављена надгробна биjела мермерна плоча са бронзаним позлаћеним ловоровим виjенцем и натписом: "Карамзин". Ту близу поред гробова Карамзина и Жуковског леже посмртни остаци слиjепог пjесника Козлова.
На гробљу Невске лавре сахрањене су многе познате личности тог времена: државни и црквени великодостоjници, чувени руски историчари, пjесници и књижевници, научници свjетског гласа и, наравно, обични грађани Петербурга.
Превео са руског и приредио:
ВОJИН ПЕРУНИЧИЋ
Краj
