„Култура нижих класа jе патолошка“. Тако jе говорио амерички политиколог Едвард Баефилд у књизи „The Unheavenly City” обjављеноj 1970. Он jе вјеровао да за разлику од средње класе „припадници нижих класа живе од тренутка до тренутка… неспособни или неспремни да планираjу будућност или контролишу импулсе“. Сиромаштво производе они људи коjима „не сметаjу прљавштина и погоршање услова живота“ или „неадекватност jавних установа као што су школе, паркови, болнице и библиотеке“.
Бенфилдов глас jе на више начина глас прошлости, одjек аргумената коjе су почетком 20. вијека износили заговорници еугенике и истраживачи расних разлика. Ипак, постао jе важна фигура међу конзервативцима на чиjе ставове о реду и закону jе снажно утицао, нарочито покушаjима да социjалне проблеме прикаже као производ индивидуалних патологиjа, а не лоших државних политика. Прошле године, на 50. годишњицу обjављивања књиге, конзервативни социолог Thomas Sowell похвалио jе њеног аутора због „успјешног рушења логичких грешака коjе и дан-данас утичу на наше ставове и поступке“.
У размишљањима о стању америчке полициjе након што jе Дерек Шовин проглашен кривим за смрт Џорџа Флојда – знаjући притом да jе током траjања овог процеса jош наjмање 64 људи изгубило живот у сусретима са полициjом – Бенфилд jе вјероватно добра полазна тачка. Умјесто расипања новца на социjалне програме и политике, сматрао jе он, држава треба да „створи оружане снаге… независне од градског становништва и способне да сузбиjу сваки облик криминалног понашања“. Таj план jе данас остварен.
Бенфилдов студент Џејмс Квин Вилсон постао jе родоначелник доктрине „разбиjеног прозора“. И наjмањи преступ – доколичење, напиjање, прелажење улице на необиљеженом мјесту – мора се агресивно сузбиjати, тврдио jе он. Полициjа мора заустављати не само криминалце него и све „сумњиве, бучне и непредвидљиве“ особе. То jе срж политике „нулте толеранциjе“ шефова полициjе као што jе Вилијам Брајтон, шеф полициjе у Њуjорку. У међувремену, од Роналда Регана до Била Клинтона и даље, амерички предсједници су социjалне проблеме све отворениjе пребацивали у надлежност снага реда и закона. Задатак полициjе више ниjе борба против криминала већ управљање поремећаjима изазваним друштвеним неjеднакостима.
Оваj процес су обиљежиле три кључне одлике. Прва jе милитаризациjа полициjе. Већи дио богатог арсенала у рукама америчке полициjе, од бацача ракета до оклопних возила, обезбиједио jе Пентагон кроз програм „1033“, коjим су вишкови воjне опреме бесплатно предати полициjи. Од 1997. полициjа jе тако добила опрему у вриједности од 7,4 милиjарде долара. Наравно, што jе полициjа боље наоружана, то jе већа вјероватноћа да ће страдати цивили, па чак и њихови кућни љубимци.
Друго, милитаризована полициjа своjе поље дјеловања шири на нова подручjа, као што су школе. Године 1975, полициjа jе била стационирана у једном проценту америчких школа, да би до 2018. ушли у чак 58 процената школа. То нису приjатељски настроjени полицаjци из сусједства. У књизи „Lockdown High” Анете Фуентес описуjе како се jедан инструктор за обуку обраћао полицаjцима: „Сваког дана треба да обилазите школу са полуаутоматским наоружањем и комплетном тактичком опремом… О себи морате да размишљате као о воjницима у рату“. Социjални и медицински проблеми, од менталних болести до бескућништва, такође су препуштени „полицаjцима ратницима“, често уз трагичне последице. Ако сте сиромашни или црни, веома jе вјероватно да ће вам живот протећи у сјенци полициjе.
Ту jе затим масовно хапшење, што jе производ прије свега политика из Клинтонове ере. Године 1970. у америчким затворима jе било 200.000 људи. Данас се таj броj попео на 2,3 милиона. У популациjи од 328 милиона, 77 милиона људи има полициjски досиjе.
У земљи у коjоj су линиjе расних подјела тако дубоке полициjска контрола „нижих класа“ jе неизбјежно расиjализована. Афроамериканци чине 13 одсто становништва и 39 одсто затвореничке популациjе. Бранитељи овог система кажу да jе разлог то што се Афроамериканци чешће баве криминалом. Али погледаjмо проблем дроге. Броjне студиjе показуjу да jе коришћење недозвољених дрога у црноj и бијелоj популациjи приближно слично. Али за припаднике црне популациjе вјероватноћа да ће бити ухапшени, оптужени и осуђени далеко jе већа. Диспропорциjе у броjу осуђених због дроге производ су правосудног система.
Расна дискриминациjа jе очигледна, али истраживања указуjу и на снажну корелациjу између сиромаштва и изгледа да неко заврши у затвору или погине у сусрету са полициjом. Афроамериканци вјероватниjе припадаjу радничкоj класи или су сиромашни, па jе вјероватниjе и да ће завршити у затвору или бити убиjени. То jе проблем са коjим се суочаваjу сви припадници „нижих класа“.
Хитно су нам потребне броjне реформе полициjе, од демилитаризациjе до надзора од стране локалних заjедница. Али док полициjа не престане да доживљава себе – и док други не престану тако да jе виде – као „оружану силу коjа контролише“ сиромашне, док не престане да функционише као средство за управљање проблемима неjеднакости, док те проблеме не почнемо да рјешавамо у коријену, мало jе вјероватно да ће се било шта промијенити.
Пешчаник.нет
