/ -Гугл
StoryEditor

У раљама хрчка

Умјесто дамара ширине и неочекиваних могућности, нама влада грч угрожености. И примитивни осјећај сопствене превелике важности. А то следеће понашање изроди: преживљавај и преживај


Сви смо ми приче без наслова... Сваком срећа оста дужна дарова. Љути од бројних туга, заробљени у представи идеја „шта је добро, а шта не ваља”. Па чим окусимо нечијих неколико погледа, мислимо „тај човјек је ту да ми узме џигерицу и самеље ребра!”
Тумачимо друге с чела... ударамо маљем у иста мјеста. Недовољно слова за увид, али за презир? – таман колико треба.
Мало, тако мало фали да покажемо жлијезде гњева, да из њих штрцнемо који зуб угриза, јер: „уједи сваког ко мислиш да уједа!”
А кога болан, кад смо сви ко пишљива пахуља? Чим дотакнемо земљу – Пуф! Неста.
Космос ти је дао милиграм трептаја, а ти га трошиш на кочење и турирање око ега. Нема васељена за то времена! Просто нема. Па се чудиш како је судба неправедна: „све се заврши, а ја умријех несретан”. И ела, кад си окружен идентичним барабама. Нико ништа роду не доприноси, а свако грандиозност чека.
Како, брате? Од чега? Научимо да се оперемо, једемо и сексамо. За остала знања кажемо: „Нека хвала! Таман ми је кнап оваква глава”. А таквом мозгу доста простора да се сјекира, мршти и закера.
Шта ти се то онда побогу дешава?
Само замка историје личног развоја... од малена памтимо ране, па из њих плетемо карактере... па кад се вез заврши... у крајевима се великим словима зашарени: „УВИЈЕК ОЧЕКУЈ НЕПРИЈАТЕЉА”.
Непогодна работа наслијеђених траума, поновљених образаца са морем грешака, и незаврнутих шрафова на душевним конструкцијама... да је среће писало би „Учи и схватај. И стално напредуј, константно се мијењај”.
Умјесто дамара ширине и неочекиваних могућности, нама влада грч угрожености. И примитивни осјећај сопствене превелике важности. А то следеће понашање изроди: преживљавај и преживај.
Ето га. Два погрешна кода у програму живота: анксиозност и лењост. Преживјети (шта? кога?), преживати (докад?)
Ако си мислио да је ово тек одјек из спетљаног размишљања... промисли опет... јер исписано стање има два имена: Аресијеза или Марсидум. Погађаш, оба богови – Арес (грчки) и Марс (римски) – и то чега, опет си у праву! – богови рата, идоли палих, владари страдања.
Стање које у преводу каже: Рат није ни почео, а увелико траје. Буди опрезан, толико да те свака кап меса боли док дишеш и ходаш.
Јер, на овој планети, у сваком од историјских луковица, па код сваког чељадета које је ходило по њој до данашњег часа – свако инстинктивно тражи, и у крајњем нађе – себи непријатеља. Аресијеза – кад мислиш да си у раљама тигра, а ти налетио на хрчка.
Ово је био интерхуманистички приступ...
И ту би фино дошла тачка.
* * *
Не, не би... у најгорем, тек запета.
Јер, види нешто – постоји и друго виђење. Синтезично. Оно које те не криви у потпуности за све. Које донекле склања терет, па тиме грба буде краћа... али, и даље остајеш другим глупостима опхрван, па дође да си погрбљен изнутра. Тја. Још једна квака.
Елем, аресијеза.
Није она само наша зафрканција. Нисмо тек тако одлучили да у свему видимо опасност и да до нивоа опскурног нагона њушимо и нађемо непријатеља. Вјерује се да се заправо ради о животињском пориву који се није довољно отопио у нама. Те да је оно разлог свих сукоба међу људима (од ратова, геноцида, па све до комшијских свађа и најситнијих размирица)... само, што је наша аресијеза надограђена „разумом” и специфичним емоцијама. Па је тиме умногоме компликованија од оне коју, на примјер, има један зека.
Сад се неко пита: добро, а која је терапија?
Ту је љепота код тешких, скривених фантома који нас држе у шакама. Довољно је да их освијестимо и препознамо. И пуф! Неста.
Без медикамената и лежања по каучима. Но! Има цака (наравно да има). Да би ефекат био распрострањен и вјечан – огромна гомила би требало да учини исто... да га из себе ишчупа. Колективна аутоимунизација... која је додуше већ напола изведена, јер су наше душе једне другима антитијела.
Сад неко од вас вели: ај не с..., кад би било тако једноставно.
И јесте, мамлазе неслани.
Само фали прерасподјела значаја.
Попут просте истине, када би новац уложен у фудбал и фудбалере био преусмјерен у мале институте – неизлечиве болести би биле за кратко вријеме побијеђене. Да не говорим о парама из војне индустрије.
Узгред, обје почивају на аресијезама: Биј се!
У међувремену, важност и значај међу собом не говоре.
Сваком срећа оста дужна дарова.
Али до једног трена... све до једног трена... пахуљице моја бијесна.
(Аутор је књижевник)

23. jul 2021 21:35