Европа jе пронашла своj морални Рубикон, границу послије коjе се комодификациjа више неће толерисати. Црта у пијеску коjу Европљани ни по коjу цијену неће прећи управо jе повучена.
Опростили смо банкарима када су замало срушили капитализам и покрили њихове губитке на рачун наших наjугрожениjих суграђана. Гледали смо кроз прсте на избјегавање плаћања пореза и распродаjу jавних добара. Прихватили смо пропадање државних система здравства и школства као наjприродниjу ствар на свијету. Пристали смо на очаj незапослених, народне кухиње, избацивање породица из своjих кућа и незапамћени ниво неjеднакости. Стаjали смо без ријечи по страни док су узурпирали наше демократске институциjе, док су нас технолошки гиганти лишавали права на приватност. Све смо то стоички поднијели.
Али план да се уништи фудбал какав данас познаjемо? То неће проћи.
Прошле седмице Европљани су показали црвени картон могулима – и њиховим финансиjерима – када су ови покушали да украду нашу лијепу игру. Моћна коалициjа конзервативаца, љевичара и националиста коjа jе уjединила сјевер и jуг Европе устала jе против таjног плана власника наjбогатиjих фудбалских клубова Европе да направе такозвану суперлигу. За власнике клубова – укључуjући jедног руског олигарха, припадника арапске краљевске породице, магната кинеске малопродаjе и три америчка спортска богаташа – такав потез jе финансиjски више него оправдан. За фудбалску публику у Европи то jе кап коjа jе прелила чашу.
Прошле сезоне за Лигу шампиона квалификовала су се 32 клуба коjи су подијелили 2 милиjарде еура прихода од телевизиjских права. Али наjвише телевизиjске публике привукла jе половина тих клубова, тимови као што су Реал Мадрид и Ливерпул. Њихови власници су схватили да би знатно увећали своj дио колача ако би организовали више дербиjа између Реал Мадрида и Ливерпула, а мање мечева са клубовима нижег ранга из Грчке, Шваjцарске и Словачке.
Тако jе настала идеjа за формирање суперлиге. Умјесто да 2 милиjарде дијеле 32 клуба, 15 клубова на врху ће подијелити 4 милиjарде између себе. Такође, формирањем затворене лиге у коjоj сваке године играjу исти клубови, без обзира на то како су прошли у националним такмичењима, суперлига би отклонила финансиjски ризик са коjим се сви клубови суочаваjу у случаjу да се не квалификуjу за следећу Лигу шампиона.
Из перспективе финансиjера, избацивање клубова нижег ранга и формирање затвореног картела логичан су наредни корак у процесу комодификациjе коjи већ дуго траjе. Таj потез би учетворостручио њихове приходе и елиминисао све ризике. Ниjе необично што су банкари из JP Morgana спремно понудили 300 милиона еура сваком клубу коjи пристане да напусти Лигу шампиона.
Док се Брегзит отезао годинама, оваj покушаj отцјепљења пропао jе за непуна два дана. Колико год да jе снажна финансиjска логика иза идеjе о формирању суперлиге, њени заговорници су сметнули с ума jедну невидљиву, али несавладиву силу: увјерење навиjача, играча, тренера, локалних заjедница и читавих друштава да Ливерпул, Jувентус, Барселона и остали клубови припадаjу њима, а не таjкунима.
За ову погрешну процјену не можемо кривити власнике. Нико се ниjе бунио када су дионице клубова котирали на берзама између дионица Мекдоналдса и Барклиза. Годинама су навиjачи мирно посматрали како олигарси улажу милионе еура у неколико водећих клубова и практично елиминишу конкуренциjу доводећи у своjе тимове наjбоље свјетске играче.
Европска публика jе била спремна да се помири са чињеницом да jе вјероватноћа да клуб нижег ранга однесе побједу на било ком такмичењу практично равна нули. Али формирањем суперлиге та невелика могућност би и званично била укинута. Не бисмо више могли ни да сањамо о изгледима да неки Стоук сити или атински Панионис jедног дана побиједи у Лиги шампиона. Коначно укидање наде било jе довољно да поквари планове фудбалских олигарха.
У Сjедињеним Државама, с друге стране, и наjциничниjи спортски могули су одавно схватили да jе капитализам слободног тржишта лош за конкуренциjу. Америчка Национална фудбалска лига jе примјер агресивне компетитивности, не само зато што беспрекорно припремљени играчи жртвуjу здравље на олтару богатства, славе и наде да ће се докопати великог финала Super Bowla. Такмичење у НФЛ jе компетитивно захваљуjући строгом ограничавању зарада, док jе наjслабиjим клубовима гарантовано право првенства у избору наjбољих нових играча. Амерички капитализам jе жртвовао начела слободног тржишта да би сачувао компетитивност, елиминисао предвидљивост и увећао узбуђење за публику. Централно планирање ту живи у гријеху са неспутаном конкуренциjом – под будним оком америчког шоу-бизниса.
Ако нам jе циљ узбудљива и финансиjски одржива фудбалска лига, Европа би могла да се угледа на Америку. Ако Европљани заиста вјеруjу да клубови треба да припадаjу навиjачима, играчима и локалним заjедницама коjе их подржаваjу, онда треба да захтијеваjу да се њихове дионице повуку са берзи и да се примијени и озакони начело – jедан члан, jедна дионица, jедан глас.
Питање треба ли олигархиjу ставити под контролу закона или jе сасвим укинути надилази домен спорта. Хоће ли планови америчког предсједника Бајдена у области потрошње и нови прописи коjе предлаже бити довољни да ограниче неспутану моћ малоброjних коjа уништава изгледе за већину? Или jе за истинску реформу неопходно да преиспитамо саму структуру власништва?
Пошто су Европљани наjзад пронашли своj морални Рубикон, можда jе вријеме за побуну ширих размјера коjа ће потврдити ријечи Billa Shankleya, легендарног менаџера Ливерпула и загриженог социjалисте: „Неки људи кажу да jе фудбал jеднако важан као живот или смрт. Вјеруjте ми да jе много, много важниjи од тога.“
Пешчаник.нет
