Иако предсједнику Вучићу интимно представља ужитак што у Скупштини нема никога ко би с говорнице могао да повриједи његов крхки его, чињеница jе да тренутна ситуациjа не одговара ни властима ни опозициjи.
Ван парламента, опозиционе странке се грчевито боре да задрже било какву релевантност, а за већину њих то се своди на саопштења, перформансе и твитовање. Тешко jе рећи шта им од тога доноси мање симпатиjа грађана.
С друге стране, прошлогодишњи боjкот избора отежао jе властима прикривање размјера аутократиjе пред страним партнерима. Ниjе исто сарађивати са демократски изабраним властима или са режимом коjи забрињаваjуће подсјећа на Лукашенков.
И jедни и други, дакле, имали су рачун да поново сједну и разговараjу како би спријечили jош jедан боjкот избора. И прије него што су разговори почели, било jе питање да ли их организовати уз посредство ЕУ или не. Сада имамо и jедно и друго, паралелно.
Присуство европарламентараца по себи не значи да jе диjалог бољи, па чак ни да jе власт под већим притиском да направи уступке. Кад су страни посредници присутни, гледамо преговоре налик на породичну свађу пред гостима: сви настоjе да буду пристоjниjи, глуме да знаjу шта су правила Четам хауса, а посредници махом не схватаjу размјере политичке кризе и измишљаjу тривиjалне разлоге због коjих ипак сви треба да иду на изборе.
Па ипак, у одсуству медиjатора – искуство jе показало – разговори се окончаваjу тако што Вучић дословно изjави да су захтјеви опозициjе, цитирам, „глупи“ и да нема ту шта више да се прича па свако одмаршира на своjу страну. Другим ријечима, то наликуjе на породичну свађу кад гости нису присутни.
Звучи као да причамо о двије лоше опциjе? Управо тако. Дилема око тога треба ли разговори између власти и опозициjе да се воде уз посредовање ЕУ због тога jе суштински антидилема.
Као и раниjе, наjвећи проблем с преговорима ниjе у томе како их извести и кога позвати, него оно око чега се они уопште воде, а то jе могућност да изборни процес буде иоле легитиман. Уосталом, питаjте Деjана Бодирогу: када jе у jануару у jавност процурела прича да би он могао да буде предсједнички кандидат уjедињене опозициjе, услиједио jе рафал таблоидних наслова о томе како jе тобоже дивљао „масератиjем“ кроз Нови Београд. Наведена jе и боjа аутомобила, брзина, а да jе затребало дописали би вјероватно и леш у гепеку. Владику Григориjа Дурића таблоиди „обрађуjу“ већ мјесецима.
Вучићева технологиjа владавине почива на контроли медиjа, експлоатациjи државног новца и некажњивости. У то се неће задирати, иако jе то коријен проблема због коjих су потребни преговори.
Зато уступци коjи су до сада наjављени дјелуjу комично. Раздваjање избора дјелуjе добро на папиру, али jе и даље бесмислено ако ће се они одржавати у досадашњим условима. Снижавање броjа потписа потребних за кандидовање листе ће више помоћи власти приликом убацивања лажних опциjа на гласачки листић него опозициjи. Уступање два мјеста у РЕМ (на шта се чека од љетос) jе толико небитно да се граничи са смиjањем у лице.
Jедини „уступак“ коjи ће неке од опозиционих странака добити биће позивница да уђу у орбиту СНС-а, уручена далеко од наших очиjу. Да су неке већ прихваћене, видимо по томе како су таблоидни кербери испустили одређене странке и лидере из своjих чељусти и сада их користе за обрачун с остатком опозициjе. Чедомир Jовановић jе ту само родоначелник жанра.
Поента преговора о изборним условима не смије да се сведе на то да ли ће на следећим ванредним парламентарним изборима цензус добацити дверjани, демократе, народњаци или неко четврти да би СНС имала чиме да замаскира аутократиjу, а ЕУ било мање неприjатно да сарађуjе са мини-Лукашенком.
Циљ ниjе повратак на стање од прије прошлогодишњих избора, него отварање могућности да се изборима заиста нешто промијени. Зато ће напредњачка хоботница морати да склони краке са мало већег плијена него што су двије хоклице у РЕМ. Коме то jош звучи реално?
dw.com