Да ли и вас неки људи, случаjни сусрети, боjа, или предмети, врате у нека далека и драга мjеста, сjећања или подсjете на ситуациjе, времена, коjа су иза вас, а вама тако драга и безбрижна? Често размишљам како су нам та лиjепа времена, била уjедно и наjсрећна, када смо се само смиjали и наjвећи нам проблем био пад на испиту и то што нема стола у омиљеном локалу. Боже кад се сjетим, колико смо се ми само дружили, пjевали и окупљали, колико jе све било животниjе и љепше него данас.
Причам кћерки, како jе супер долазак нове технологиjе, али и како jе много добро кад немаш мобилни, и нико те не цима кад одеш са друштвом, имали смо jако повjерење, слогу и сви смо водили бригу jедни о другима. Цвало jе другарство - љубав и ништа ниjе било „on line" све jе било уживо, очи у очи.
Данас jе све некако хладниjе и изопачено, све се да усликати, снимити, потрошимо вриjеме хватаjући кадрове, док нам важни моменти измичу. Нема неке искрености, све jе ваjбер ова или она група, аjмо скрин шот, модерно оговарање, све се снима, преслушава. Нема неке дежурне причалице коjа све зна и све jе занима, нема дежурног фораша, паничара, нема оних коjи су „глас разума“, данас jе све побркано. Данас су они наjхрабриjи кукавице, они тихи jуришаjу на вjетрењаче. Ново доба и поjава друштвених мрежа, довела jе до тога да сви имамо право гласа, да сви знамо шта jе наjбоље за другога, да се лиjепо претварамо, паметни или лиjепи. Али настаjе проблем кад се нађемо очи у очи, jер ту нестаjе и шарм и љепота, духовитост и елоквенциjа. Остаjемо то што jесмо, па ко што понесе. Имали смо боље форе, љепша удварања, ниjе било оволико болештине међу људима. Мислим на изопачености у односима, било да jе то однос родитељи – дjеца, приjатељи, друштво, знао се некакав ред.
Сjећам се, моjа маjка jе знала само својим зеленим очима да ме погледа и jа сам одмах знала шта ме следуjе и колико сам претjерала. Данас дjеца рано улазе у расправе, дебате молим вас са очевима, маjкама. За мене „нећу, не знам и не могу“ ниjе постоjало у мом скромном речнику. Данас су маjке партнер у лошим радњама своjих кћерки, очеви другари се набацуjу дjевоjчицама, баке остављаjу деке након тридесетак година брака, jер „зашто би у данашње вриjеме неко трпио нечиjе глупости“.
Не кажем да jе све приjе било и идеално, али некако ми се чини чистиjе. Здравиjе. Дjеца су била дjеца, млади млади, а одрасли људи - људи од повjереjа, искуства, памети. Данас са шеснаест година знаjу много више, информациjе су доступне на све стране, све jе транспарентно. И мене то помало плаши. Трудим се да у наш дом сачувам таj „добри дух старог времена“ али мислим да полако губим битку, jер постаjем „смарач или сморица“, jер многе се данас ствари коментаршу другачиjе, а и дjеца су зрелиjа.
Уздам се у добру генетику ових моjих, те да ће их знање и разум служити да доносе праве одлуке и клоне се лоших људи. У сусрет смо празницима. Некада сам им се баш радовала. Данас капирам да jе жени чак и теже, jер кући jе, треба спремити колач, лиjеп ручак, да се обоjа барем тридесетак jаjа, дjеца воле да „помажу“ и ето опет пуне руке посла. И оно чувено "jеси ли одморила мало?“.
Лиjепо jе што се породица окупља, па jош и ако се има што на трпезу, онда jе прави угођаj. Сем ића и пића треба мислити и на дух, коjи нас испуњава, ширити позитивну енергиjу, вољети ближњега свог, па макар то био и комшиjа. Упослите укућане нека фарбаjу jаjа, нек се радуjу и веселе. Jа ћу и комшинице да укључим, кад jа могу да ифтарим, е можемо вала и jаjа да фарбамо заjедно. Љепота jе у тоj срећи коjа се тог тренутка дешава.
Биса вам жели срећне Васкршње празниjе и да их у здрављу дочекате и проведете окружени људима коjе волите. Љубим вас.