… „Узалуд сам обијао од прага до прага”, рече Вукчић, „па ипак сам нешто нашао. Упознао сам неке из Дрвара: сјећају се кад си из Италије тамо стигла, кажу да си била изнурена: хаљина јој преширока, а зуби се издужили и климају. Рекоше да си се пријавила код Ивана Милутиновића. Предложио ти је да останеш у Дрвару, да се одмориш и опоравиш, док се онамо ствари разбистре – знао је већ да су мутне. Али ти га не послуша.”
„Нијесам га послушала”, рече Тамара. „Је ли се ту завришила твоја борба с препрекама?”
„Не. Потражио сам и нашао сам неке од твојих сапутника на дугој стази од Дрвара до Дурмитора. Ту ме нешто зачудило: путује десетак мушкараца и једна жена; одједном – напад, вика, пуцњава, а резултат – сви мушкарци стигли кући, нико рањен ни по прсту, само од женске ни трага ни гласа, и не знају гдје је нестала. Шта о њима човјек да мисли, него да су кукавице?... Али како да сви буду подједнаке кукавице?... Један је ипак био друкчији: не каже као други ’Не знам’, него: ’О тој ствари нећу да кажем ни ријечи!’ Значи: има нешто да се каже, али – не смије да каже, а неће да лаже... Значи да и други знају, али су се завјерили да не кажу... Узалуд чекам годинама да попусти неки од њих, да се бар пред смрт исповиједи, али они умиру, нестају, а никог савјест не натјера да попусти.”
„Је ли се на томе завршило?”, упита Тамара, „или и ти нешто скриваш?”
Он се канио неколико тренутака, па се савлада и исприча: „Била се испрела, изненада, чудна бајка. Дјевојка је пред хајком побјегла и утрчала у муслиманску кућу крај вароши. Сакрили су је у подруму, или на тавану, и тамо је задржали. Лијечили су је, опоравили је, свидјела им се, удали су је милом или силом за неког од својих мушкараца. Можда се тамо заљубила, или су је пријетњом нагнали да пређе у ислам – ни томе се не треба чудити послије свега што је доживјела у претходне двије вјере којима је припадала. Остала је, саживјела се, крије се тамо и потајно погледује на нас овамо – како вену руже наших нада...”
„И ти си у то повјеровао?”, упита Тамара.
„Вјеровао сам годину дана, можда и двије”, рече Вукчић. „Није ни то невјероватно кад се упореди с оним што нам се догађало. Али онда је моја сумња поново нарасла и почела да ме мучи. То је као црви у рани, не може се издржати. Узео сам боловање, аутобус, стигао у Фочу. Обратио сам се предсједнику Гаговићу и властима да ми помогну. Дали су ми муслимане, бистре људе и добронамјерне, или су бар тако изгледали. Учинили су све што су могли, али и то би узалуд. Дотле су многе муслиманске породице биле одселиле према Истанбулу, Сарајеву или Скопљу, а није се могло знати кога су са собом одвеле. Ту се најзад моје интересовање уморило и смирило... Сад би, дакле, било вријеме да промијенимо наше улоге: ја да питам, ти да одговараш гдје си дотле била, и зашто си најзад дошла.”…
***************
… Чекање је потрајало док она најзад скупи снагу да рече:
„Судија Вукчићу, нијесмо се разумјели. За тебе је процес само оно што је записано и у фасцикле заведено. Зар то не би могло да се схвати шире?... Није мени до параграфа, и да неко буде осуђен на робију, но само да ми се скине љага с имена – остало ми је само оно. Бавио си се тим случајем, испитивао си неке људе који су знали понешто да кажу. Можда си им и имена записао.”
Он се тужно осмјехну нечему што је назрио негдје у пробуђеном сјећању.
„Неколико тих имена”, рече, „заиста сам добио и записао. Било је и неких саопштења која су ме и потресла, али сам их позаборављао. Интересантно да ја брже заборављам оно што запишем – ваљда се ослоним на рукопис, као на неку признаницу, пребринем ствар, па јој у памћењу не остане трага.”
„И гдје је сад то што сте писали?”, упита она.
„Гдје је?... Бог зна... Ни Бог не зна. Откуд да зна? Премјештаји, сеобе, љетовања. Једном су ми претрес извршили: прикрали се, док сам био на љетовању. Сумњали су у моју оданост, а имали су и разлога – лупетао сам пред некима. Претресају, па искористе да покраду књиге – то су они што их не купују. Вјероватно је и то некако с књигама отишло у неповрат – прошла ме воља, па више нијесам ни гледао.”…
(Наставиће се)
