…„Било је то неђе око поноћи“, рече Станија. „Пробудиле су ме.“
„Значи – није била сама?... С ким је била?“
Станија рече: „Била је с њом једна повисока, у војничким чакширама, мушкобања с капом до вјеђа, нарамкује, на пушку се ослања.“
„Јесу ли дошле да преноће“, упита Тамара, „или да траже нешто за храну? Не долази се око поноћи без неке невоље.“
„Хтјеле су да закопају материјал. То оне зову материјал, а у ствари књиге, свеске, паре, паре и старе новине.“
„Претпостављам да си их одбила“, рече Тамара. „Зашто код вас да закопавају, кад то може да буде опасно?“
Станија рече: „Како сам могла да их одбијем кад су имале повјерење, кад је и мој брат Никола био окорели комуниста, те је зато и главу дао? Па и да није комуниста, нијесам могла да их одбијем по онаквој цичи зими кад све пуца од смрзлине.“
„Значи ли то да су материјал закопале у вашој кући?“, упита Тамара. „Можда у трапу?“
„Ни у кући, ни у трапу, него споља – испод прозора.“
„Под снијегом?“, упита Вукчић. „Зашто су га онда доносиле под ваш прозор, кад су могле и гдје друго? Снијега је било и на гробљу, и у некој рупи од бомбардовања.“
Станија рече: „Требало је, стало им је било и да се зна гдје је материјал, да има неко ко ће да каже кад поново дођу наши. Све су оно замотале у шаторско платно, снијег одозго изравнале, и онда нам Тамна каже: Све три нећемо погинути. Преживјеће барем једна, вјероватно баш ти, Станија. Кад од наших који наиђе, неко у кога стекнеш повјерење, казаћеш му гдје је Архива, и нека је носи куд зна.
Вукчић упита: „Јесу ли четници пронашли те ствари истог дана или касније?“
„Нијесу их никад нашли“, рече Станија, „само је мене тај ђавољи материјал доводио до лудила.“ Препала се моја снаха да ће јој дјеца настрадати, мисли – бомбе су, динамит је; стрепи – може то само од себе да пукне и све разнесе. Преклиње ме: `Мичи ми, Станија, зло од куће, не заспивам свуноћ од страха’... Онда сам ноћу раскопала, у џак ставила, у пећину пренијела и сакрила тога ђавола. У прољеће наиђе Мило, казала сам му гдје је сакривено, те ми се макао терет с врата.“
Ђураш Вукчић куцну оловком да подвуче и нагласи:
„Ти тврдиш, дакле, да је Тамара Годачић склонила тајни партијски материјал да непријатељу не падне у руке. Је ли тако?“
„Тако је, тврдим“, рече Станија. „Могу и да се закунем на то. Може и моја снаха, ако треба.“
„Има ли друг Момчиловић, звани Моко, да пружи какво објашњење, или питање да постави у вези с овим?“, упита Вукчић.
„Нема Мока, испарио је“, рече Кумашин…

**********
Промјена времена и, с њом у вези, тајанствени стицај магнетних поља, облака и јона, наведе Ђураша Вукчића да затвори очи и сабере животна искуства. То се изрази у гласном размишљању, често понављаном, о себи и својој генерацији:
„Ми смо били покољење којем су подјеле дојадиле. Видјели смо да исте бољке и невоље тиште бјелаше и зеленаше, православне и муслимане, Црногорце и Шиптаре, Србе и Хрвате. Жељни јединства, понадали смо се да смо у комунизму нашли језик заједнички и рјешење које ће нас извући из крвављења и из блата. То је важило не само за Кершованија, Роћка и Цесарца, но касније и за мене, Вукмана, Стругара и Николу Поповића, за Рифата, Рамиза Садика, Балда Мекишића, Зију и Пинџура, и за стотине и хиљаде којих већ одавно нема међу живима. Јединство нас је доводило у екстазе од Алијагића до Воја Масловарића и бомбаша...
А кад се борба завршила и побједа разбагашила, те смо сматрали да већ стварамо бољи свијет, нове пруге и градове – појави се егоизам и рентабилитет, грабеж, крађе, безакоње повлашћених, ударише своје бразде и косе крстове преко тога, обновише старе међе и подјеле. Сад нам не остаје ништа друго но да плачемо над исмијаним илузијама и да завидимо онима што су пали прије но су сагледали за шта су храбро дали главе...“
Отвори очи и упита се јесу ли га чули. Видљивих знакова тога нема. Свак је потонуо у своје мисли. Стрпљиво чекају у тишини, благи и ћутљиви, без имало нестрпљења, док он нагнут над списима покушава да некако среди у мислима изнадодавану зграду догађања из прошлости, која као да се, преобличена, промјенљива, шири, премјешта, назиђује, надувена тежњом да, друкчија, нађе мјесто на ливади будућности. „Нек чекају“, рече у себи. „Мора да се чека и код зубара, и на шалтерима путничке благајне, код порезника, погребника, цариника, свуда гдје је владајућа класа размјестила своје органе и органчиће.“…