Култура јесте опште васпитање, пристојност у свему, умереност, осмишљен рад, брига за добро, пажљивост, постепено освајање успеха, вештина да се у садашњем види оно што се раније догађало и оно што ће се тек догодити. Култура је, дакле, свеобухватна и свевремена, људима неопходна. Бићемо све културнији што будемо више знали шта је заправо култура.

И да завршим као што сам почео – животним примером као што је био онај из бербернице. На лепо уређеном стадиону месног клуба младићи су играли фудбал, а не знам да ли је то био тренинг или "фудбалица ради рекреације". То и није битно. Младићи су довикивали један другом речи као што су шева и набијање, уста и мајка (овде без глагола), уз псовке које се често чују, али и псовке које се користе само у надигравању. Уз ограду стадиона стајала су два старија господина, у оделу, с краватама, избријани и зачешљани, с рукама у џеповима. Очигледно су прекинули своју шетњу, свратили крај стадиона, посматрали како младићи играју фудбал, довикују се и псују, па ће на све то два старија господина повести овако спонтан разговор:

"Само псују, пизда им материна!"

"Свуда је тако. Ово је зајебано време, мој пријатељу..."

*****

Београдска "Политика", по својој доброј традицији која је нажалост угашена, редовно је објављивала кратке приче или расписивала конкурс за такве радове. Тако је у пролеће 1975. објавила резултате југословенског конкурса на који је пристигло две и по хиљаде приповедака. У жирију су били познати српски писци и књижевни критичари. Радови су ишли под шифром, што и јесте најбољи начин да се избегну навијања и друге врсте пристрасности. Моја прича "Син" добила је трећу награду. Тада сам радио као сомборски млади професор књижевности, а исте године сам, у јесен, преузео послове управника Градске библиотеке. Кратка приповетка "Син" написана је у првом лицу, изворним говором мојег завичаја. Женски глас, на дирљив начин, саопштио је како се мајка мучи у тешким сеоским пословима (због којих је село и пропало, али о томе би требало опширније). Осим тога, она рађа кћери једну за другом, а њихов отац их не рачуна, јер је само син "дијете". Када је жена родила сина, сама, њен муж је сишао с планине, узјахао коња и рекао јој да узме колевку, носи је и иде пред њим. Та сурова истина је била уверљиво написана и то је донело мој први књижевни успех. Зато је "Син" на почетку мојег књижевног посла, по срећном правилу – прво па мушко. Тада сам постао писац.

Мислим да сам тек тада савладао страх од своје књиге, од њеног настанка, што ми је (да опет кажем) била превише далека и нејасна жеља. У исти мах сам се окуражио и помислио да сам нашао кључ од златне браве. Ушао сам у исповедни начин казивања и осетио сигурност коју је подржавала истинитост. Ништа није било дословно пренето, али у детаљима, различито сложеним, било је из доживљене стварности. Почео сам, део по део, да пишем прву књигу. Најпре сам у њеном наслову имао реч урнебес. Мислим да је тако и најављена целина уз понеки штампани одломак. Кретао сам да кажем како је Пеко Перков искусио свој живот, у планинском пределу, у суровим приликама, осакаћен на више начина. Тако је настао низ приповедака које имају истог наратора. Додао сам им увод са "личном картом" јунака, на почетку тако, а на крају велики урлик који стварају жестоке клетве, аутентичне и разврстане у некакву поему у прози.

Књигу је узео новосадски издавач "Ћирпанов". Тамо је био уредник Бошко Ивков. С њим сам уређивао сомборски часопис "Домети". Он ми је први рекао да сам написао књигу. Онда су, приликом састављања годишњег посла, рекли да моја књига иде у познату Едицију "Прва књига" Матице српске. Тако је са својим сарадницима одлучила тадашња уредница Јасна Мелвингер. Пре неколико година, уморна од живота, болесна, донела ми је своју рецензију, а негде имам тај текст. Тада су све књиге морале да имају рецензију и све је ишло по устаљеној процедури. Није могао ко хоће да штампа шта хоће.

ПИШЕ:

АКАДЕМИК МИРО ВУКСАНОВИЋ

(НАСТАВИЋЕ СЕ)