Први српски независни издавач тада је био београдски архитекта Слободан Машић. Он је 1984. покренуо и Едицију "Нова". Моја књига у тој едицији била је под бројем један, прва, под насловом "Немушти језик". То су сићушне приче и есејчићи о змијама. Када сам такву књигу саставио и добио, престао сам да сањам змије, али страх од змија није престао. По истом моделу, али са окупљеним пословицама уписаним на почетку већег броја прича о курјацима, објавио сам, три године касније, "Вучје трагове", на прагу веровања и дечачког искуства, испуњеног страхом. Те две књижице о мојим планинским зебњама повезују се с почетном књигом о којој сам почео па престао.

*****

Јасна Мелвингер ми је у телефонском разговору, мирно и разложно, објаснила да књига у којој Пеко Перков говори и проклиње своју судбину не може да има у наслову реч урнебес, јер је то именица која означава весеље, галаму и смех (громовит). Сад ми се чини да знам зашто сам књизи дао наслов "Урнебес Пека Перкова". То ћу укратко и да кажем. На нашој планини, западно од Глава Вуксановића где смо имали катуне, испаше и ливаде, дизало се високо двоглаво брдо, као највиша кота у том крају. Између две уске главице некад је била колиба ашанска у којој је летовала Петрова и Стојина фамилија. Од четири сина Периша је био најнемирније дете, непослушно и својеглаво, од каквих – кажу – расту одлични људи. Јесте и Периша такав био кад је порастао, али то његова мајка у љутњи није могла да види, а јесте дозивала:
"О громе, громе, што бијеш главице да не пасу људске овце, што не бијеш Перишину главу?"
По таквим и сличним питањима која су се могла далеко чути, по честим вардама и дозивањима, место њиховог летовања прозвано је – Урнебес. И остало до данас иако тамо одавно нико не издиже на катун. Из те породице је мени драги човек који је био по свему занимљива појава: речит, паметан, пун егзотичних речи, срећан и несрећан подједнако, све на посебан начин, изазован, оригиналан. Он је био неки далеки сродник Пека Перкова из моје прве књиге. Отуда су се стварни планински Урнебес и измишљено име нашли у наслову књиге чији сам наслов променио. Тако је под годином издања 1977, у Матици српској, у Едицији "Прва књига", изашла моја прва књига "Клетва Пека Перкова". Њено штампање је завршено 1978, у њој један лист недостаје, нико није дуго звао и случајно сам дознао да је тираж стигао из штампарије и да ћути на сигурном месту. То ми је казао професор, добри човек и потом мој пријатељ Мато Пижурица кад смо се упознали у некадашњем "Гурману", у новосадској Његошевој улици. Разумео сам да ми је од гимназијског путовања и даље, до данас, суђено да ми Пижурице буду добротвори. Није праведно што о томе пишем овако, на малом простору, али се надам да ће бити још прилика. У првом сусрету ми је Пижурица рекао да је он уз књигу саставио речник мање познатих речи, да су то од њега из Матице тражили. Из Сомбора сам назвао и разговарао са помоћником секретара који се презивао Боаров и кога нисам никад видео. Изненадио се и ја сам одмах, поштом, добио примерак своје Клетве. Док сам отварао коверат, узимао малу латиничну књигу и читао своје име на њој, био сам и весео и узбуђен и уплашен истовремено. То је потрајало. И то је упамћено.
Једном су питали Бошка Петровића како се дознаје, ко је заслужан, издавач, критичар, уредник или неко други, како нека књига добија одредницу да је добра. Он је одговорио: "Прочује се!" Прочуло се да је "Клетва Пека Перкова" добра књига. Први је о њој говорио тадашњи књижевни критичар од угледа – Мирослав Егерић. Оду радости је објавио Момир Војводић. Нешто је кроз стиснуте зубе саставио још један Морачанин (београдски, "стиснуст" и дан-дањи). Одмах је изашло друго издање, у Сомбору. Успех књиге је био леп. Било је важно да су њени делови раније штампани у часописима. Мало писмо подршке ми је послао Михаило Лалић. Рекао је да су према првој књизи људи благонаклони, а да се њихов прави суд види кад изађе друга књига. Тако и јесте.
ПИШЕ:
АКАДЕМИК МИРО ВУКСАНОВИЋ
(НАСТАВИЋЕ СЕ)