У нижој гимназији, у Боану, шест километара одавде, гдје сам ишао пјешке, толико тамо и толико назад, на сунцу и по киши, у свако доба, и зими, осим што сам понекад остајао код газдарице или тетке на конаку ако је снијег био велики, несавладив, ако му се дубина мјерила метрима, послије крњојелске школе која је у овом вијеку без ђака, тамо, имали смо библиотеку у наставничкој зборници, у двије витрине, одакле сам, жељан свега и радознао, као да се такмичим с неким, сваку књигу прочитао. Посебно памтим како сам, овдје гдје пишем, на очевој столици, под лампом на петролеј, освануо у читању књиге Ајванхо. Прије тога нијесам наишао на штиво које ме је тако и толико привукло да га нијесам могао оставити. Читао сам, истих дана, још неколико пута ту књигу, цијелу или мјестимично, и одлучио да је у стиховима "драматизујем". То сам и урадио, али ме нико није подржао, ни као "глумац" ни као "редитељ". Нијесам успио никога да придобијем за оснивање свог "позоришта". Говорили су да би радије у пећину, било гдје, и да сам рођен за такве одласке. Нико, заправо, није ни знао о чему говорим и шта сам наумио. Остављен на цједилу, одлазио сам на скривена мјеста, у шуму и у вртаче, на самак, гдје ме нико не може чути и сам са собом изговарао све стихове. Мијењао сам глас, подешавао покрете, стварао "позориште" једне особе. То је мој тајни сусрет са лудоријом коју не бих могао да поново слушам и гледам.
Имао сам "великих улога" и раније, али у туђој припреми. За нову годину, у основној школи, пред пуном учионицом родитеља, пјевао сам у "хору" у част Ђиласа: "Ој Ђиласу Миловане,/Из Црне си Горе мале!"
Он је рођен и сахрањен под Сињавином, крај Таре, а мој брат од тетке био му је зет. Приредба је била пред његов пад, исте године. Тако је пропала моја ангажованост у "политици", па се нијесам касније у такве радње пачао. На истој приредби сам рецитовао "Отаџбину" Ђуре Јакшића, а духовити и мени драг човјек Радојица Пековић ми је рекао да сам "трчао низа страну као зец уза страну". То је и прва критика на мој "умјетнички" рад.
Спремали смо приредбе и у боанској нижој гимназији. Играо сам Циганина који хвали свог коња. Казивао сам љубавни монолог Вука Мандушића. Обишли смо неколико школа у вријеме распуста. Стигли смо "чак до Шавника". Свуда смо били одлично дочекани. У кући Чупића јели смо колаче. Устидни нијесмо питали ни како се праве ни како се зову. Постали смо чувени. Тако нам се учинило. Жао ми је што нијесам све своје улоге запамтио. Али, то добро знам, по једној сам се "прославио". Играо сам Николетину Бурсаћа. На страну моја висина и "дубок" дјечачки глас; то је добро прошло као и када сам ускочио у представу Ратни гости умјесто дезертера који је хтио да нам сруши програм (а играо је главну улогу).
Славни глумачки учинак постигао сам на необичан начин. Постоји сцена у којој Николетина излази са великим латиничним натписом на панталонама, отпозади. Тражио сам по кући бијеле и друге крпе, бирао слова, писао их, али никако нијесам могао да "постигнем видљивост" из сале док сам на бини, у даљини. Укућани су се ћосали и слатко смијали, отац нарочито, и рекао ми је да напишем нешто познато, крупним словима, кратко, и да то пришијем на речено мјесто. Послушао сам га. Дао ми је друго име за основну именицу. На бијелом платну, пришивеном остраг, великим и једнаким словима написао сам пркно и кад бих се год задњим крајем окренуо публици, настао би прави лом од смијеха, аплауза и повика. Окретао сам се и кад треба и кад не треба. Увијек је одјек био исти. Тада сам, "на врхунцу своје славе", престао да се бавим глумом, а за сликарство, пјевање и сличне радње нијесам имао толики "дар". На цијени је било нешто друго.
***
Стигао сам у Никшић и ушао у зграду Гимназије с именом Стојана Церовића. Пријавио сам се код човечуљка с наочарима у малој канцеларији. Он се звао Мато Бацковић и био је, дуго, секретар угледне Школе. (...)
Пише:
АКАДЕМИК МИРО ВУКСАНОВИЋ
(Наставиће се)
