Иначе, мој гимназијски професор књижевности, никшићки, у петом и шестом разреду, био је Божидар Ђоковић, сув, црномањаст, са штуцованим брчићима, у тегетном одијелу, озбиљан и прецизан, а једино ми је сметало што му док прича с прекрштеним рукама на грудима на крају уста излази мала бијела "жвалица" или нешто слично. Његова породица из Јасеновог Поља није тада била позната по Новаку, тенисеру, но по барјактару Вукашину чија су сва дјеца, осморо или седморо, нијесам сигуран, завршила факултете, и мој професор Муса међу њима. Он је објавио добру књигу Десечарице. То су приповијетке. Отишао је из Гимназије, уређивао "Никшићке новине", објављивао моје текстиће, потом био просвјетни руководилац и умро млад, са шездесет година, као и његова браћа, сестра. Жив је само састављач рјечника и писац сонета, који припада београдском црногорском покрету. Не знам детаље. "Нијесам се распитив'о."
У два завршна разреда српски језик и књижевност предавала ми је Јелена Ашанин, сестра Жарка Команина, супруга Ристова, а Ристо је Миликин, градитељ бране на Пиви, изузетан човјек који је рано отишао. Лелекао га је мој отац. Послао сам депешу с реченицом да људи треба да буду као Ристо. Јелена је била њежна, осјетљива, господствена у говору и понашању, отмена, таква је и данас, ближи се деведесетој и почела је, кажу, да поболијева. Она ми је дала број "Књижевних новина" што сам их тада видио први пут и то је било важно. Спремио сам и на часу, добро припремљен, саопштио преглед свих објављених прилога. Волио бих да данас поново читам то исто, захвалан својој професорки. Имала је обичај, млада и окретна, да дланове завуче испод појаса на сукњи, сприједа, и тако да пропитује, с осмјесима, не осврћући се на понечије мале испаде, јер је било међу нама и изузетних и бороглавих ђака, неуких тада и касније.
Кад смо имали пробне матурске писмене, један од њих, рекао сам да смо их радили два пута, мој пријатељ Мићан Зорић, кога смо затекли или стигли, не знам баш тачно, имао је проблем: ако не буде имао позитивну оцјену из писменог, закључиће му јединицу из српског језика и неће моћи да полаже матурски испит. Можда и друкчије, али сигурно знам да сам написао два рада, пошто смо имали теме на бирање, један рад Мићану, један рад мени, додао му, посебно смишљеним начином, да препише и све смо предали Јелени. Она је прегледала, дошла, задовољна и изненађена, у исти мах. Читао сам свој састав који је добио петицу, а она је прочитала Зорићев рад који је добио тројку са плусом, на путу ка четворци. Ђаци су рекли да је мој Зорићев рад бољи, али смо све сакрили. И мој матурски задатак био је одличан. Осим мене и мојег учитеља, осим оба никшићка професора, за такав резултат су заслужни и моји боански предавачи језика и књижевности Божо Церовић, унук Новичин, Вељко Грбовић, боански зет, Богољуб Полексић, раније помињан, који ме повео да видим Шавник, сестру и његове укућане, и Јован Радојевић, и он с Мокрог, испод Војника (гдје су Калабићи старинци), из куће школованих људи који су своју даровитост дали дукљанизму, о чему не бих на овом мјесту, да не кварим истину да су ми на Боану наставници, сваки на свој начин, показивали шта је писменост, што је било и добро и талично.
*****
У Никшићу ми је двије године математику предавао Василије Аџић, син командира Јока, унук капетана Вула, пивских првака, крупан, глават човјек, непросијан на ријечима, велики дуванџија па му се видио пепео на прсима, по капуту и кошуљи, од цигарете коју је ријетко вадио из уста, заклети женомрзац и нежења, склон карташким играма и доколичењу, али строг и сасвим директан, и кад куди, редовно, и кад хвали, понекад. И браћа су му била школована, али ни од њих нема потомака. Недавно им је изгорела и кула у Плужинама, са списима, фотографијама, одликовањима и осталим драгоцјеностима. Њихов сестрић кога су тамо намјестили, усамљеник без порода као и његова четири брата и сестра, као и ујаци и неудата тетка, на кули је усред једине црногорске стално опозиционе општине истакао нову црвену заставу, којој је било суђено да с кућом изгори. Не знам да ли сам превише замрсио податак да од бројне породице бригадира Аџића нема потомака, али је тако и из куће војводе Пиве Лазара Сочице. Чудно и за размишљање!
Пише:
АКАДЕМИК МИРО ВУКСАНОВИЋ
(Наставиће се)
