Мени се чинило и тада, а с растом година све више, да сваки човјек хоће и жели да у својој биографији има барем једну револуцију. Нека је мала, било каква, лако се може увећати, али да је – револуција. Људи имају потребу да мијењају, а нарочито да нешто започињу и тако себи обезбиједе мемоарско казивање. И то је прелазно: с човјека на човјека, с једне генерације на другу. У томе не може да буде ништа начелно лоше, али може да буде суштински лоше. Отпор свему и свуда може да буде тешка болест, неизљечива. Од тога се треба пазити као и од свега што је претјерано, неосмишљено и трапаво. Тога је било у студентским покретима 1968. године. Лијепо је изгледало, издалека, док се млади свијет подизао и бунио, јер младост не може да гријеши: има времена да све исправи. Изнутра је све друкчије. Виде се прслине, улази се у тијеснац, неопрезно и наглим начином.
Покрет је надолазио у таласима. Европа је личила на узбуркано море. Јавна гласила су то једва дочекала. Све је приказивано као "револуција која тече", како је писао Темпо, који је студенте подржао, па се мало повукао, као и многи послије извјесних разговора и сличних узрока. Већ сам у поменутом тексту или на другом мјесту написао како је Зевс Ђурић дошао, са свим професорима, на наш збор у Сали хероја, онако крупан и утицајан, и рекао да нам се даје "цео на расплагање", а сјутрадан му се ријеч заледила. Професор Миодраг Поповић је с нама ноћу сједио на степеницама и говорио да је главно питање – јесмо ли за Партију или смо против ње. Није видио колико је то самоубилачко у приликама какве су биле.
У епицентру београдског покрета био је велики натпис на згради ректората: Црвени универзитет "Карл Маркс", а главна парола: "Доле црвена буржоазија!" Вође су биле револуционарније од револуционара који су брали плодове револуције. Није, дакле, био споран циљ. Био је споран пут до циља. Тако је у свакој наглости, свуда и увијек. И ми смо неколико дана, затворени у својој аутономији, прекривени лажним медијским извјештајима, унапријед написаним, тако да се дуго питаш јеси ли доиста био гдје си био, опчињени једнодушношћу и никад таквом слогом, заварани привидом да мијењамо свијет, запљуснути аплаузима које смо од себе добијали, наивни и неискусни, остављени да се загријавамо и хладимо, да будемо ухваћени удицом за коју смо мислили да је права помоћ, да будемо као гирице уловљени. Очекивали смо ударе полиције, извођење војске, "гушење у крви" и разне опасности (јер је власт пендрецима тукла своју дјецу, па и понекога на власти, као што се код Подвожњака десило Милошу Минићу, као што су на истом мјесту срушили популарност међу студентима Вељка Влаховића). Знам како су нас професори Вида Е. Марковић и Зоран Гавриловић савјетовали пред Титов говор. Главно је било да "заштитимо девојчице" и да будемо "сви као један".
И шта је било? Тито је саслушао своје најближе сараднике и учинио што му нико није предлагао: подржао је студенте, јавно, на телевизији и (једини пут!) рекао да ће дати оставку ако наши захтјеви не буду испуњени. Ми смо му, срећни, клицали у козарачком колу у Студентском граду. Само је изгледа од нас био срећнији ректор Драгиша Ивановић, који се јако дуго враћао с пута из Њемачке. А он је био народни херој и комесар Саве Ковачевића.
Све се смирило и усахло за неколико минута. Вода се повлачила и увирала у Савез комуниста: учесници побуне су масовно примани у Партију против које су се борили. Постали су њен дио. Страдали су појединци, поступно, постепено, под изговором да су починили неке грешке друге врсте.
Тито је задовољно пушио свој кубански томпус и миловао бијеле пудлице на Брионима: његова популарност је порасла.
Ми смо били усхићени преваром.
То је политика!
***
Послије дипломирања дошао сам овдје, у Крњу Јелу, међу своје, у своју кућу, да се напијем изворске воде, да се надишем, да се одморим, саберем и на ведрини боље развидим шта се јавља преда мном. Знао сам да излазим на стрмију стазу, да је најлепше доба прошло.
ПИШЕ: АКАДЕМИК МИРО ВУКСАНОВИЋ
(НАСТАВИЋЕ СЕ)
