Нијесам се трудио да останем у Београду иако је било прилика за то. Ни данас не могу да објасним зашто сам тако поступио. Плитко сам размишљао и ишао споредним путем. Никад нијесам волио генерацијска и интересна удруживања. Нешто због отпора према груписању из интереса, а нешто због потребе за самоистицањем, мада се то у суштини судара. Имам и данас у глави поруку која је мало млађа од мене: сам си у живот кренуо и главно је оно што сам постигнеш, својом вољом и својим начином, а није најважније да ли то у центру радиш, најважније долази ако оно што радиш стигне у центар.
То је било вријеме отимања као и свако, а ја сам, дакле, имао у себи помијешане двије особине: устидност и понос. Рекло би се да то не може заједно, али није тако. Устидност је означавала особину да нијесам био од оних што упорно вребају погодну прилику и што иду на сва врата кад им нешто треба. Наивно сам вјеровао да то није за мене, да морам бити увијек онакав као што сам васпитаван од родитеља:
"Боље је да се скрајнеш но да се гураш".
И сваку врсту "нуђења" доживљавао сам, онда и увијек, као нешто недостојно. Наметање и досађивање другима са својим потребама и проблемима није било на мојем попису врлина. Био сам сигуран да ништа што је добро замишљено и урађено не може да пропадне, да ће истина кад-тад да побиједи, да јој није потребна помоћ. У годинама своје зрелости почео сам да до детаља развијам теорију да је рад материја, да се сам по себи кроз вријеме одржава, да не може да нестане и да је добар посао једино што иза нас остаје. Све сам то још од младости осјећао да сазрева у мени – по инстинкту а не у разумном расуђивању. Тако је моја устидност на необичан начин прерастала у понос као основу патријархалних вриједности, црногорских посебно, јер је свака прича о прецима почињала примјерима да се никоме нијесу уклањали с пута и да су све сметње лако склањали. Хвалисањима се и данас не назире крај. Истичу се врлине, и тако се скривају мане. То се у мени задржало иако сам имао доста искуства и још више научио из великих низова прочитаних књига. Најлакомији сам био на књижевне реченице, на стихове и све што су добри писци оставили. Увек се чудим како људи могу да живе без читања добрих књига и како не виде да око себе стварају огромну празнину. Боље би било да сам рекао како се празнина из њих у великим концентричним круговима шири око њих. Нијесам себичан и пристрасан. То је тако. Свијет у књигама је неизмјерено већи од свијета у којем живимо.
****
У школи сам носио проблем одличног ђака. Сви наставници су ми говорили да сам даровит баш за њихов предмет (осим фискултурника, сликара и музичара) и ја сам им вјеровао, не зато што сам знао да је тако но што су ми, као и сваком човјеку, годиле похвале. У исти мах сам слушао да је студирање неки опуштени посао "који се сам по себи ради" и то је главни разлог мог лутања од једне струке до друге. Разапели су ме, и наивног и неодлучног, између природно-математичких наука и књижевности која је сматрана за природан дар, да то није баш главни посао, да писање најбоље стоји уз неки "озбиљан рад". Људи нијесу познавали никога ко живи од писања књига. Отуда је долазило и схватање да није битно гдје живиш, да је важно да имаш углед и утицај, да си нешто и неко, да то сам собом стичеш. Све је дјеловало сасвим природно за бистро планинско момче које уме да држи до себе.
Овдје (рећи ћете да не умијем да одем, али још смо под насловом "Детињство и младост", гдје је заправо основа свега што долази касније), на педесетак метара од мене, на крају некадашње оранице која је давно заливађена, крај камене гомилице којом је отац покрио мјесто гдје сам био на милиметар од растанка, већ сам то рекао, порастао је, сачувао је себе од косе и брсти, од људи и стоке, прав и лијеп, природно поткресан јасен. Млад је, има двадесетак година, можда и коју мање, нијесам одмах разумио зашто је баш ту поникао, а када смо се сродили, сваког дана одлазим код њега, дирам га својим образима (као да се љубимо), мјерим педима или чеперцима (прстима) његову дебљину, фотографишем га, гледам како расте моје дрво среће. (Намјерно сам обновио и овај опис. Увијек постоји оно што га не можемо дорећи.)
ПИШЕ:
АКАДЕМИК МИРО ВУКСАНОВИЋ
(НАСТАВИЋЕ СЕ)
