Сигуран сам да је по један јасен порастао на сваком мјесту гдје сам досад био: и у школи, и у студирању, и у Сомбору гдје сам осамнаест година радио, најприје у школи као професор потом у Градској библиотеци као управник, гдје сам засновао породицу, добио прву књижевну награду од значаја, у лијепом граду гдје сам написао своју прву књигу и поштом је добио из Матице српске. Понеки јасенчић расте и у Новом Саду гдје сам радио као управник Библиотеке Матице српске од 1988. до 2014, а последње три године од тога и као управник Библиотеке САНУ, од 2011. и данас. Ово су основне стајне, врло штуро, извјештајно наведене, тачке и професионални знакови мојег "јасења", али то, дабоме, није био мој једини посао. Увијек сам, као и сада, истовремено радио неколико ствари које су се прожимале и логично повезивале.

Три срочите именице моје послове повезују: књижевник, управник и уредник, а свака има барем двије подименице. Тако је читав мој пут од крњојелског ђака до академика, што је главна срочита именица, четврта, да би у квадрат ухваћен симбол био цјеловит, све што сам досад помало или повише ријечју дотицао, сав напор који сам на том путу давао, чешће је доносио успјехе што сам их подсвјесно а не изричитом намјером постизао. И док су ми пријатељи, сродници и познаници прекорно, с познате њихове замишљене висине говорили, питали ме заправо када ћу се "примаћи Београду", усред тог града који једини волим од првог сусрета до овог исповиједања (можда нескромног али истинитог), у Кнеза Михаила порастао је јасенчић као знак да је ту за мене још једно срећно животно мјесто. Помогло ми је да одговорим на прекорна питања с периферије. Не допада ми се како сам о томе сада казао, али ми се допада што се тако догађало. Зато одјељак остављам као што јесте. Није први пут, а није ни последљи.

***

Способна и брзопрстна дама, танка као прут, увек у белим фармеркама и са осмехом, држи фризерски салон где увек чекају на ред и жене и мушкарци. Код ње идем да ми сређује косу, "да поткрати гдје је предугачко", да прегледам новине или принудно слушам разговоре на разне теме. Ту сам срео младу професорицу књижевности која предаје у гимназији. Стално је десним кажипрстом вртела коврџу у коси, причала опширно и детаљно о разним стварима, као што у берберницама бива. Рекла је и ово:

"Мој живот се свео на то да чекам кад ће матори да одапну и да ми остане стан".

Био сам у прилици, раније као и сада, да код мене долазе млади људи који су дипломирали и који траже посао. Са задовољством бележим да сам доста таквог света запослио, директно или преко својих пријатеља. Углавном је реч о девојкама и младићима који су завршили филолошке или филозофске факултете. Имају исте биографије, исте си-ви-је написане по моделу, преписане од речи до речи. Једнако се осорно понашају, показујући да им и није баш стало до запослења, али да морају нешто да раде, па траже посао, молећи бога да га не нађу, личе на копиране странице у више стотина примерака. Исте су им узречице, исте су им реченице – кратке и крње, неправилне. О својој струци говоре немарно, преко воље. Свршени студенти књижевности не знају ко су савремени писци, а и покојни су код њих још "покојнији". Несигурно наводе наслове књига чије су одломке читали, јер тако тражи програм, јер су заштићени од читања. То се види у свему што сам овако, наговештајно, непотпуно, рекао.

Био сам у прилици, раније и сада, да уређујем зборнике радова са стручних и научних скупова о нашим канонским писцима. Учесници таквих састанака, и професори и њихови студенти с академским звањима (све чешћим и чешћим), "одрађивали" су својих петнаест минута како-тако, али невоље настану, велике, кад треба радове скупити и за штампање приредити. Само понеко поштује заједно прихваћени рок. Само понеко је прочитао пажљиво позив за скуп и правила за објављивање текстова. Већина обећава, касни, па још једном тако. Текстови су им брзо написани, са грешкама разних врста, непрочитани, нередиговани, толико несређени да су их неколико пута преправљали и опет непоправљене давали. Предају (или су то положили) како се радови опремају, како се наводе извори и обележавају цитати, али свак има неки "свој систем". Сви очекују бодове и награде, али не маре да ли ће им прилози бити по нормама сређени.

ПИШЕ:

АКАДЕМИК МИРО ВУКСАНОВИЋ

(НАСТАВИЋЕ СЕ)