У читању радова младих научника који изучавају и тумаче књижевност лако се види да пишу на исти начин, да мисле на исти начин, да су им узори исти, да полако иду ка резултату који ће бити "копи пејст", да их је захватила парадигма која ће им у реченицама оставити само неке врсте речи из српског језика, да ученост показују великом употребом страних израза што и јесте особина свих којима није јасно о чему пишу или говоре, нити како ће то да делује. А када зборник изађе, узимају своје сепарате. Остали радови, у истом зборнику, о истом писцу, од њихових професора и вршњака, од било кога, већину не занимају. Забрињава ме такво клонирано говорење, писање, и понашање. Срећом, има изузетака. То су они прави о којима ће се говорити и касније и друкчије.
И био сам у прилици, често и дуго, да примам, читам и решавам молбе запослених који су студирали језике и књижевност, који су са добрим оценама дипломирали. У једној молби за слободан дан или годишњи одмор, у обраћању и само једној реченици са датумима, увек истој, и са потписом, налазио сам и по једанаест грешака. Последња је била тачка иза потписа, иза презимена, као да је тако мисао завршена. Узимао сам црвену оловку, исправљао и враћао (сад ја с молбом да тако нешто не буде у архивима установа културе). Онда су они правили "пелцер": сви су имали у длаку исти текст са празним местима за датуме, а тачке и запете су на својим местима.
Овако цепидлачење није претеривање. Овако се види да цео ред у школовању није у реду, да млади људи заврше факултете а да нису научили основе правописа а камоли да су се заправо описменили. Још нисмо научили да бити писмен не значи добро познавати правописне норме, променљиве по договорима, но да бити писмен значи добро писати, обликовати нову и јасну мисао. Уреднички читам и радове из природних и друштвених наука, и то људи с највишим научним звањима, па видим да је тек тамо велико слово мало. И то је последица слабог учења у школи, на почетку и даље. Срећом, има изузетака.
*****
У својим сваконоћним и кружним шетњама, истом стазом, одвојеном зеленилом и од коловоза и од зграда, редовно сусрећем неколико пута више керова него деце, склањам се "господи" на узицама јер власници ни случајно неће да ометају њихов правац, стају и пусте љубимце да се дирају, то коментаришу, смеју се, уживају; врло често виђам групице младих за које бих рекао да још нису средњошколци, који иду бахато, у групицама, посебно дечаци, посебно девојчице, углас причају нешто у скраћеницама, слично њиховим порукама на мобилним телефонима где су речи без самогласника а реченице готово без речи; врло ретко виђам младе парове, који су ранијих година (јер ја одавно шетам у исто време, у рану ноћ) седели загрљени на клупама поред стазе или су се наслањали на стабла у липовим дрворедима, а сада, ако их има, раде овако: прво, седну на клупу, одмакну се, ћуте и свако "њака" свој телефон, свако своје претражује, и друго, стану насред пута, загрле се, приљубљени "од главе до траве" и љубе се, "филмски", како се некад, у време Брижитке, Урсуле и Ракел, говорило.
Увек су старији приговарали млађима. Тај непрекидани обичај има више разлога који га изазивају и објашњавају, тако да овде, није реч о било каквој мрзовољи, реч је о истини какве раније није било. Али, никад као у нашем времену млађи нису били тако непажљиви према старијима. Међутим, све ће се поравнати: садашњи млађи ће постати старији.
Идем около, преко примера, без теоретисања чему нисам вешт, па можда у овом одговору има и доста чињеница које су вишак или "промашују тему", али, ја увек културу доживљавам као целокупну категорију. Култура је свуда, чак и онамо где је некултура. То је природан парадокс. У некултури се најбоље види колико културе недостаје.
Култура није слабо образовање, ненаучно приступање појавама, било каква неукост и неписменост, односно неспособност да се каже јасна мисао. Култура није непознавање свог језика и коришћење малог броја речи, као што култура није и непознавање страних језика, јер се без тога сужавају видици и суши разум. Култура није било каква врста непристојности нити било каква врста порочности. Нису увек култура установе културе, пошто у њима има доста некултурних.
Пише:
АКАДЕМИК МИРО ВУКСАНОВИЋ
(Наставиће се)
