Однос државних органа и друштва према руским комплексима, који је сасвим упрошћено могуће свести на бригу, односно нехај, заборав и равнодушност, одражавао је званичну политику земље, идеолошки карактер њеног режима, спољнополитички курс, али и релације Београд–Петроград (чак и у периоду непостојања руске царевине) и Београд–Москва. Уско су били повезани званична перцепција Русије, односно СССР-а и однос политичке елите према мјестима почивања Руса.
Истовремено, сами комплекси пружали су могућност за изучавање званичне политичке линије, и то кроз танатополитику. Пракса употребе смрти припадника руског народа с политичким и идеолошким циљем, забиљежена и у 19. вијеку у Кнежевини, потом и у Краљевини Србији, примјењивана је и у вијеку који је услиједио (најприје у Краљевини Србији, затим Краљевини СХС/Југославији, па у ДФЈ, ФНРЈ, СФРЈ). Представници режима (али и цркве) користили су погребне ритуале како би исказали своје погледе и самим тим званични курс земље и њену идеологију (антикомунизам, русофилију, прагматизам, совјетофилију). Они су задобили свој пуни израз на сахранама војника руске царевине (укључујући и оне који су емигрирали из своје отаџбине) и бораца Црвене армије, и то у посмртним говорима државника и црквених великодостојника – laudation funebris. Ти погребни ритуали били су индикативни показатељи (али и креатори) тадашњих политичких прилика и околности у држави и друштву[…].
У европским оквирима другу половину 19. вијека обиљежио је полет у споменичкој пракси. Овакве токове пратила је и Хабзбуршка монархија/Аустријско царство/Аустроугарска, с тим да коријени њене споменичке културе датирају из ранијег периода и везују се за сакралну сферу (односно скулптуре у римокатоличким црквама, затим црквено- барокне споменике подизане на јавним просторима у периоду од XVII до прве половине XIX вијека, потом прве изразито градске меморијале религиозног садржаја, намијењене урбаном амбијенту из XIX вијека). У многим дјеловима земље интензивно су постављана спомен-обиљежја монарху, члановима породице и догађајима везаним за њих, али и погинулим војницима. Истовремено су подизани и меморијали значајним фигурама из културног, умјетничког и политичког живота. Тако је први јавни споменик (у правом смислу те ријечи) у Хрватској био подигнут 1866. бану Јелачићу у Загребу. Први јавни споменик у Љубљани постављен је фелдмаршалу Јозефу Радецком 1860, а први фигурални – 1889. Валентину Воднику. Интересантно је примијетити и да је уочи почетка Првог свјетског рата у Селци на острву Брач у Толстојевом парку, отвореном 1911, био подигнут меморијал Лаву Николајевичу.
Овај полет у европској пракси пратиле су и Кнежевина/Краљевина Србија, као и Црна Гора, у којима се управо у том периоду постављају први јавни споменици.
У српској култури 19. вијека обиљежавање гробних мjеста националних хероја (војника, јунака битака и значајних фигура из културног и политичког живота) подударало се са меморијалном праксом његованом у случају мјеста почивања владара и црквених великодостојника – гробови знаменитих људи су означавани одговарајућим натписима, али и самом локацијом, најчешће у оквиру сакралног простора. Значај покојника за нацију и идеологију, уз почетке праксе поистовјећивања меморисања светитеља са њима, омогућили су да њихова гробна мјеста задобију форму спомен-гробова, односно да буду уврштени у облике тек ничуће споменичке културе у Србији. Њена појава у српској средини била је повезана са обновом државности и у складу са њом насталим потребама.
Важност јавног простора за ширење националне идеологије и уобличавање визуелне културе била је препозната у Србији у 19. вијеку. Подизање јавних споменика у српској средини (које је, како је наведено, пратило полет европске праксе), било је повезано са развојем националне свијести током 19. вијека. Намјера која је стајала иза њихове конструкције била је руковођена представом о њима као инструментима градње и потврђивања идентитета. Кроз архитектуру су заправо даване визуелне и материјалне потврде исправности званичног дискурса о прошлости као средства идентификације заједнице.
ПРИРЕДИО:

МИЛАДИН ВЕЉКОВИЋ

(НАСТАВИЋЕ СЕ)