Управа манастира Св. Роман започела је са прикупљањем финансијских средстава за изградњу капеле, коју је, иначе, подржао и београдски лист "Време", истакавши притом да нам је дужност да се дају прилози за подизање капеле. Предлози, пак, за спровођење извjесних меморијалних акција давани су и послије Другог свјетског рата. Године 1965. истицана је потреба за "освјежавањем и адаптирањем споменика палим борацима Русије који су гинули у Неготинској крајини у заједничкој борби против турске владавине.
Почетак 20. вијека обиљежен је меморијализацијом значајних догађаја из српске историје. Стогодишњица од избијања борби вођених током Првог српског устанка представљала је повод за подизање извјесног броја спомен-обиљежја којим је комеморисано и учешће руских војника и добровољаца у тим биткама. Једно од њих је био и споменик српским и руским војницима погинулим у бици на Штубику. Постављен је у овом селу 1907. године.
И стогодишњица битке на Варварину, као једна од многих које су обиљежене вијек касније, прослављена је одавањем поште и руским војницима, тачније руском пуковнику грофу Јосифу Корниловичу Орурку, који је заједно са ладошким пуком и козацима притекао у помоћ српским устаницима 1810. године.
Варваринско поље, мјесто најжешћих борби, обиљежено је још 1890. скромним спомеником. У години јубилеја изграђен је још један, мермерни. Гласови о градњи овог обиљежја, на којем је требало да буду урезана имена свих руских официра и пукова који су се борили заједно са устаницима, на истом мјесту на којем се налазио скромни споменик, у престоничком гласилу "Политика" прокоментарисани су подсјећањем на неодговарајући начин комеморације заслужних личности: "Можда ће то бити мало потеже, јер се код нас тако лако заборављају имена заслужних за отаџбину људи.Стога је аутор новинског чланка, који је подсјећао на важност овог јубилеја, дао својеврсни апел истичући да је дужност српске владе да учини све да се српско-руски празник прослави.
Детаљан извјештај са прославе стогодишњице од одигравања Варваринске битке објавио је исти лист. Према наводима његовог дописника, цијела варош је од јутра била "у свечаном руху". На свим домовима су биле окачене тробојке прошаране руским заставама, прозори и врата су били украшени српским и руским грбовима. Стогодишњица ове важне побједе у Првом српском устанку обиљежена је откривањем два споменика – једног посвећеног Јовану Курсули и другог, на самом пољу код обале Мораве, у славу "генерала грофа Орурка, заповједника руске војске у боју на Варваринском пољу, и осталој браћи Русима, борцима и јунацима на варваринском пољу, у спомен стогодишњице боја, захвални Темнићани, 1810–1910". Откривању споменика присуствовали су и краљ Петар, престолонасљедник Александар, принц Ђорђе Карађорђевић и чланови Министарског савјета, али и унук грофа Орурка, Николај Орурк, чланови руског посланства, изасланици београдске општине и мјештана варошице.
Споменик генералу Орурку имао је форму пирамиде израђене од сивог гранита, која се налазила на постољу у облику зарубљене купе зидане од четвртастог камена, нешто вишој од једног метра. Испод натписа налазиле су се у борбеном стању укрштене руска и српска ратна застава, над њима сунце, испод црна купа топовских ђулади, док су у луку златним словима биле исписане ријечи: "У слози је Словенима Снага". Био је ограђен бијелом гвозденом оградом. Само обиљежје је осветио митрополит Димитрије уз учешће шесторице свештеника. Аутор споменика био је Италијан, познати београдски каменорезац Ђовани Бертото.
Са праксом одржавања сјећања на руске војнике погинуле у борбама током Првог српског устанка настављено је и у међуратном периоду. Ипак, у овом случају радило се о специфичној форми присутној у православној традицији – подизању спомен-храма на Делиграду у славу српских ратника погинулих у периоду од 1804. до 1918. – током Првог српског устанка, српско-турских, балканских и Првог свjетског рата (чиме су обједињене жртве ратова у 19. и почетком 20. вијека), али и руских бораца који су погинули у борбама код Делиграда.
ПРИРЕДИО:
МИЛАДИН ВЕЉКОВИЋ
(НАСТАВИЋЕ СЕ)
