Чланове одбора за подизање споменика Григорију Стјепановичу чинили су: митрополит Инокентије (покровитељ и почасни предсједник), предсједник београдске општине Никола Стаменковић (предсједник Главног одбора), трговац Михаило Павловић и тадашњи министар Миленко Веснић (потпредсједници), као и одређени број трговаца, представника београдске општине. Убрзо се започело и са прикупљањем средстава за подизање обиљежја. Први споменик био је постављен на Бајиру, на мјесту гдје је Шчербина рањен, у јужном дијелу Митровице. Њега су, међутим, порушили Аустријанци и како је у међуратном периоду писано ''фанатици''.
Двадесет пет година након конзулове смрти, на дан његове погибије, у Косовској Митровици је био откривен други по реду споменик Шчербини. Меморијал су подигли официри гарнизона у Косовској Митровици уз помоћ општине и грађана, с тим да је велику заслугу имао и инжењер Никола Марко, који је радио на прузи Рашка–Митровица. Он је израдио скицу спомен-обиљежја, али и послао раднике, алат и друга средства. Споменик се налазио источно од Косовске Митровице, на путу за Вучитрн. Уздигнут на степенице, био је изграђен од гранита и имао је облик пирамиде. На врху се налазила слика покојника. На бронзаној плочи писало је: ''Григорије Степанович Шчербин, руски конзул, рођен 1868. године, а погинуо 28. марта 1903. године'' ''Официри Косовске Митровице и родољубиво грађанство Косовске Митровице 1928. године''.
Само откривање споменика било је веома свечано. Најприје је одржан помен у Цркви Св. Саве у Косовској Митровици, којем је присуствовао велики број представника друштвених, културних организација, војске, као и краљев изасланик (али и, како је штампа посебно подвукла, немали број становника муслиманске вјероисповијести). По окончању обреда формирана је поворка која се градским улицама кретала до споменика испред којег су држани говори. Говорници су истицали да је Шчербина погинуо служећи српском народу који је преживљавао голготу, као и да ''није било српског дома на Косову и околини кога он није био задужио'', због чега ''данас нема ни једног Србина у Јужној Србији који са великим поштовањем и осјећањем највеће захвалности не спомиње његово име. Обиљежје је открио генерал Радосављевић, предсједник одбора за подизање споменика, предавши га на чување предсједнику митровачке општине. Крај свечаности обиљежило је и учешће два авиона која је упутила Команда Треће Армије. Летећи веома ниско изнад споменика, засипали су га ружама.
Истог дана када је освећен меморијал, у Београду, у Саборној цркви служен је помен покојном руском конзулу. По завршетку обреда патријарх Димитрије је одржао говор танатополитичког карактера. Изјавио је да је Шчербина ''пошао на Косово да брани наше вјековно право на ту покрајину. И пао је за то поље крај тога поља као што су пали наши овјековјечени јунаци.'' Поглавар Српске православне цркве је том приликом чак уврстио Григорија Стјепановича у ''ред наших великих покојних неимара".
Сама чињеница да је руски дипломата погинуо на Косову пружала је повољне могућности за разне интерпретације (углавном политичке природе), односно његова смрт је имала танатополитички потенцијал. Истовремено, она је утицала у извјесној мјери и на поистовјећивање са косовским жртвама и њихово својеврсно обједињавање. Већ у првим написима о конзуловој погибији из марта 1903. његово име је стављано поред имена српских јунака погинулих на Косову (''и кап братске руске крви канула је у потоке крви српске, који стољећима Косовом теку''), а он сам описиван као ''јагње међу вуковима.'' У Сремској Митровици су га тамошњи Срби именовали за носиоца српске идеје и мученика за исту. Двије и по деценије након погибије, руски конзул је у београдској штампи описиван као ''велики човјек који је радио за нашу националну ствар и за њу и свој живот жртвовао". Истицано је и да је покојник био велики пријатељ, велики Рус, ''заштитник српског живља'' (упркос њој контрадикторној констатацији да ''Шчербина није имао времена да покаже колико је Србе волио и цијенио. Остао је међу нама свега мјесец и по дана"). Његов долазак и постављење за генералног конзула у Косовској Митровици сагледаван је у свјетлу дијела борбе за ослобођење Косова и Метохије и српског становништва.

Приредио:

МИЛАДИН ВЕЉКОВИЋ
(Наставиће се)