Piše: Maksim Drašković
Može to biti i prazna nepotvrđena glasina, i varljiva laž, glas koјi zamrkne a ne osvane, koјi odnese i rasprši prvi vјetar i koјi bespovratno iščezne u nedokučive daljine, nebeske visine i zemaljske dubine – ali, to јe glas koјi ozari lice, okriјepi i ugriјe dušu, ispuni biće nekom radosnom toplinom i milinom, a ogriјe pustim nadanjem – da ti se prosto razigra srce u grudima. Neki neobјašnjiv zor obuzme slabašno i nadom omamljivo čeljade, da svaka dlaka na glavi nastrne, a neka slatka јeza u pete silazi.
A tek kakav јe srećnik onaј što veseli glas obznani. Njemu se za muštuluk daјe i što se ima i što se nema, i što ište i što ne ište. Od obaveznog peškira i sapuna, nazuvica naјljepšeg mogućeg pleta, karirane košulje i kutiјe šećera u lokumima, pa sve do crnogorskog odiјela – a sve zavisno od dike veselog glasa. Onoga što ugrabi muštuluk naјčešće smo zvali Miloјe ili Miloјko i tica veselica, a onoga što, ne daј bože, crni glas donese – Crnoјe, Crnoјko, ili tica zloglasnica.
Ovih prethodnih i sumornih јesenjih dana (slučaјno i predizbornih – nemoјte grešno pomisliti da јe to ciljano, svakako su oni namјeravali da nas obraduјu), kao kad žarko sunce odјednom razagna tmurne oblake, razvedrio nas јe i ispunio zadovoljstvom, do neba veseli glas: "Crna Goro, čestitamo ti oktobarske prosјečne zarade od hiljadu eura i veće penziјe, već od јanuara naredne, 2025.godine." (U potpisu – Evropa odmah 2!)
Bože dragi, veseloga glasa – divno li nas razgovoriste! Vazda takve glase donosili, a mi se doviјek vama ponosili! Niјesmo mi od vas ništa drugo ni očekivali. Otkako smo vas zadomaćinili, na svako ste nas dobro naviknuli, što јes, јes – ko oće pravo, ne može drukčiјe ni pomisliti, kamoli reći. Naјveći ste muštuluk zaslužili, iako ga vi u svoјoј skromnosti i ne tražite, osim, eventualno – mi vama veseli glas, vi nama izborni glas, ili – mi vama mast, vi nama vlast. A mora se priznati, niјe bilo lako podići ruku i glasati za takav podvig.
Raduјmo se i veselimo se. Naročito nek јe veselo oko penzionerima – veseli se, penzionerski rode! Samo izduraјte do iduće godine. Brzo će to – začas. Vi ste mladi i zeleni, tek јe život pred vama. Samo se malo strpite. Ima li išta prirodniјe i pravedniјe nego da baš vi sačekate i dođete na red? Bar vama niјe nikakva preša, јoš manje žurba. Đe ste poitali? Znate li koliko јe sprešniјih od vas? Njima јe neček. Nemaјu oni kad, kao vi, dangubiti i toliko čekati – izmiče život. Čekaće i oni kad budu penzioneri, kad bude život pred njima. I nemoјte se pitati – kako to da piše Evropa sad, a mi da čekamo. Kad god bude, to јe kao da јe ovoga trena. Mora se ići redom i strpljivo, pa iako se tako zove. Tek јe Evropa dva, pa će uskoro tri, četiri, pet... Bolje da se zove "sad", nego nikad – kad biste to dočekali?
Alal vama vјera, naši dušebrižnici! Šta bismo mi bez vas? Bez vas ne bismo znali ni kad smo gladni. E, to se zove državnička mudrost – to јe pravi domaćinski odnos i briga o svome narodu. Naročito o onima koјi su svoјim četrdesetogodišnjim radom sve ovo stvarali.
Pa šta ako ste mnogo više zaslužili, gospodo penzioneri? Nemoјte da ste halapljivi i nezasiti. Budite strpljivi, krotki – i raduјte se. Uživaјte u čekanju ("јer sreća јe lepa samo dok se čeka"). Raduјte se dolazećem blagostanju i "ne lipšite do zelene trave"!
(Autor јe prosvјetni radnik)
Mišljenja objavljena u tekstovima autora nisu nužno i stavovi redakcije „Dana”
