Чудни су понекад путеви вијести. У фебруару 2019. одjекнуо jе текст „Франкфуртер рундшау” да постоjи закључен план размјене териториjа Србиjе и Косова у 17 тачака – остало jе само да се потпише у jуну те године. Али, „план“ jе заправо био потекао са jедног македонског портала на албанском, коjи нема ни уредника ни импресум. Било jе то много буке ни око чега. И то jе био неки „нон-пеjпер“, само што тада нисмо баш знали шта то значи.
Сада знамо.
Jош се ниjе стишала гужва око наводног нон-пеjпера коjи jе наводно написао Jанез Jанша, тек приштински лист „Коха Диторе” обjавио jе у понедјељак (26. април) наводни нон-пеjпер коjи су наводно саставили Берлин и Париз. Премда сам лист пише да „ниjе могао да потврди аутентичност“ – одлично питање за уредника било би зашто га jе онда обjављивао – и премда су амбасадори Њемачке и Француске демантовали да се ради о њиховом плану, ствар jе кренула своjим током.
Предсједник Србиjе Александар Вучић jе „забринут“, каже, анализираће сваки детаљ документа у коjем се догодине предвиђа признање Косова, уз аутономиjу за Србе на сјеверу и специjалан статус за Српску православну цркву. Вучић, попут свевидећег Сауроновог ока, зна чиjи jе то рукопис: „Сумњам на jедну особу, на jедну фантастично паметну жену, jер осим ње то нико други не би могао да састави. На свијету се око 50 људи бави питањем Косова, и jа их све знам. Треба да видимо ко jе то направио и коjи су политички мотиви.“
Тобожњи нон-пеjпер о Косову значи да jе дошао ред да се у Београду мало пада у медиjски пропраћену „забринутост“, као што су поводом тобожњег словеначког нон- пеjпера у исту врсту „забринутости“ падали у Сараjеву.
Суштина таквих „докумената“ jе да се не зна ко их jе саставио и да иду дипломатским каналима. Зато jе лако нагађати, демантовати, приписати их некоме или, напросто, измислити читав нон-пеjпер зарад сензационализма или политичке рачунице. То jе таутологиjа: непрестано се прича о нон-пеjперима коjи су стварни и важни само онолико колико се о њима прича.
Запањуjућа jе спремност политичке, новинарске и аналитичарске чаршиjе од Брисела до Балкана да се без задршке унесе у реторичке битке коjе се воде крупним калибром, а све на тако крхкоj основи као што jе оваj или онаj нон-пеjпер коjи можда постоjи, а можда и не. Очас посла се стигне до махања мапама прекроjених граница, новим ратовима и моралним лекциjама из Европе.
Потка наводних закулисних планова, разумије се, ниjе пала са Марса. Чак и када, као код нон-пеjпера, не знамо одговор на пет основних новинарских питања – ко, шта, гдје, кад, како – ваља поставити и оно додатно: Cui bono? Коме то иде у прилог?
Узмимо приче о „мирноj дисолуциjи“ Босне и Херцеговине, уз звецкање оружjем. У новембру 2017. jе Милорад Додик током интервjуа за „DW” нацртао готово исту мапу каква постоjи у наводном Jаншином нон-пеjперу. Бакир Изетбеговић jе исто за „DW” рекао да би, у случаjу отцјепљења Републике Српске, био спреман на рат. Недавно су се дизање на оружjе и одлазак у „шуму“ и Милу Ђукановићу указали као одлична идеjа за „одбрану Црне Горе“.
Као што видимо, никакви нон-пеjпери нису потребни да се ствар закува. Профитери су увијек исти: политичари коjи jедни другима пребацуjу лоптицу, вазда гађаjући наjниже пориве бирачког тијела. Додик сервис, Изетбеговић ритерн, Вучић форхенд, Тачи бекхенд, меч се игра у недоглед, само да се народ не досјети да се границе не мажу на хљеб, да фабрике у коjима се мотаjу каблови нису знамење економских тигрова и да ваздух не мора да мирише на угаљ.
Идеjа властодржаца jе да се грађани одврате од ситничавог размишљања о малим проблемима коjи почињу у сопственом новчанику и посвете геополитичким сматрањима и националним психозама. Ми смо тако велики да ниjедан наш проблем не смије бити мали!
Дио игре су моралне поуке коjе стижу из Европске униjе. Региону се поручуjе да су промјене граница реликт деведесетих, да би водиле у крв и масовне гробнице, да jе свијетла европска перспектива околност због коjе неће бити битно да ли живите са ове или оне стране границе.
Али, како jе та европска перспектива гурнута у недогледиву будућност, Запад се задовољава стабилократиjама. Ни њима ниjе мрско што кроз џеву око нон-пеjпера добиjаjу потврду свог стереотипа да jе Балкан буре барута и да jе све добро док се не пуца. Против тог метежа ништа немаjу ни на истоку – што несређениjе ствари, то већи простор за мешетарење.
Бескраjном колу политичких профита на причи о границама и рату доприноси сваки тобожњи нон-пеjпер и свако ритуално узбуђивање коjе слиједи. Биће тога jош.
Dw.com
