Острвце, на коjем jе Петар изградио тврђаву, звало се Енисари, тj. Зечjе острво. Заjедно са тим острвом цар jе предвидио да и на сусjедном острву Коjвисари буде град, а на другом острву Хервисари, гдjе jе сада тржница, изградио jе касарну за артиљериjу. Након годину на том гребену, коjи су звали "Стриjела", изграђене су вjетрењаче, а ту су преко љета паљене ватре у току забава, или су испаљивани ватромети. 22. jуна 1703. године циjела гвардиjа и пукови, коjи су били стационирани у Ниjеншанцу, прешли су у тврђаву, гдjе jе 29. jуна, на Дан Светог Петра и Павла, била организована гозба и прослава за усељење у нове касарне. Кроз два мjесеца послиjе полагања камена темљца за изградњу Петербурга, Петар jе одатле ишао са воjним jединицама против шведског генерала Краниорта и побиjедио га на риjеци Сестри. У новембру те исте године, до тврђаве jе допловио први трговачки холандски брод са вином и сољу. За долазак у Петербург Петар jе наградио капетана са 500 златника, а морнарима jе дао по 30 копеjки и обећао jе другом броду да ће дати 300, а трећем 150 златника. Други брод jе био енглески, а трећи опет холандски, коjи jе носио назив "Даас". Првом броду jе дато име "Петербург", он jе имао посебне предности у односу на остале и он jе скоро педесет година користио ту линиjу за упловљавање у петроградску луку. Приjе Полтавске битке цар ниjе размишљао да овдjе прави престоницу, само jе замишљао да направи луку и добру тврђаву, али послиjе Полтавске битке он jе писао грофу Апраксину: "Уз Божjу помоћ сад jе већ положен камен темељац за изградњу Санкт-Петербурга". Побjеда над Швеђанима jе увjерила Петра да jе он тада чврсто стао на обале Неве и од тада се Петар активно бавио изградњом новог града.
Дио терена, на коjем jе изграђен Петербург, као што jе познато, био jе мочваран, иако jе раниjе циjели простор, гдjе се простирао град, био обрађиван и служио за сjетву. Тако су се jош 1713. године свукуда видjеле бразде плугова, пут према граду jе био такође мочваран и глибав, тj. веома лош и он jе водио у смjеру гдjе се сада налази Лиговски канал. У прољеће и у jесен, поред пута у баруштини обраслој травом, било jе доста угинулих коња са запрегама. 1718. године jе изграђен насип, гдjе се сада налазе Литеjна и Сергиjевска улица, а такође и Скољни сабор, али ни то ниjе помогло, насип jе убрзо запуштен. Мало даље био jе и други пут, такође лош. Према Веберовим риjечима, 1720. године оваj пут jе био поплочан. Предграђа Петербурга ниjесу имала ни пут, ни стазу, у циjелом краjу су била jадан или два пута и ако путник ниjе успио да га пронађе, морао је да иде баруштинама и тундром.
Према причама савременика, у Петрово вриjеме у Петербургу, ако ти jе било потребно да пронађеш нечиjу кућу, морао си да опишеш мjесто и морао си да се распитуjеш све до краjа, док не пронађеш сусjеда коjи jе знао гдjе jе та кућа. Берхолц прича да jе у његово вриjеме, ако је неко желио да избjегне дуго путовање сувим путевима, обично се користила барка или чамчић и пловећи водом брже и удобниjе стизало се до одређеног мjеста.
1716. године под руковођењем њемачких маjстора почело је поплочавање улица камењем. Те године jе наложено да сваки власник испред своjе куће поплоча улицу у ширини jедног хвата (2,134 м), а кроз годину дана ширина улице jе повећана на два аршина. Међутим, убрзо се прекинуло са поплочавањем улица због гласина, коjе су тада кружиле градом, да ће поред улица ископати канале, слично оним као у Венециjи и Амстердаму. Поплочавање главних петербуршких улица било завршено тек 1787. године. Тротоаре су почели да покриваjу каменим плочама и да их облажу ливен гвожђем тек 1817. године, а приjе тог времена на главним улицама су били постављени уски дрвени мостићи.
Превео са руског и приредио:
ВОJИН ПЕРУНИЧИЋ
(Наставиће се)
