У низу монументалних грађевина у Петербургу, гдjе се виде неизбрисиви трагови учешћа у раду Петра Великог, прво мjесто заузима Невски манастир. По предању, манастир jе изграђен на том мjесту, гдjе jе 15. jула 1241. године Свети благовjерни Александар Невски потукао до ногу Швеђане. У част побjеде Невског, Петар jе ово мjесто назвао "Викториjа". Император jе, обилазећи ово мjесто 1710. године, наредио да се ту гради манастир у част Св. Троjице и Св. Александра Невског, а истовремено хутински архимандрит Феодосиjе jе ту поставио крст са натписом: "На овом мjесту саградити манастир". 1712. године су почели са радовима, а 25. марта следеће године ту jе била освjештана Благовешћенска црква од дрвета, гдjе jе почео заjеднички живот монаха. 1717. године император jе одобрио план архитекте Андреjа Трезина за изградњу будућих манастира од камена, а за главног надзорника jе поставио кнеза А. Д. Меншикова. За изградњу су коришћена средства, коjа jе даровала државна благаjна, а такође и прикупљена новчана средства од сахрана код цркава и манастира, али jе главни приход за манастир остварен од сељака, коjих jе било 25.460 душа и коjи су се водили у списку код Невског манастира.
По закључивању Ништадског мира са Швеђанима, Петар jе смислио да овамо пренесе мошти Александра Невског из Владимирског Рождественог манастира и, у jулу 1724.године, цар jе послао комисиjу у Владимир, састављену од духовних и свjетовних лица, "да донесу свете мошти са таквим обредима, као што су биле пренесене мошти Светог Филипа из Соловецка у Москву, и да их донесу у Новгород копненим путем", затим су мошти биле пренесене на jахту и вожене водама Волхова, Ладошког jезера и Неве. У селу Уст-Ижори Петар jе срео поворку, он jе пренио мошти свеца на своj чамац и лично преузео управљање чамцем, а његови другови су постали обични веслачи. Чамац jе, коjи су пратиле велики броj барки, упловио у Петербург, гдjе га jе прво дочекала Петрова барчица под царском заставом, а затим царица, циjели двор, све свештенство, циjела гвардиjа и народ. Цар jе са наjближим око себе подигао светињу из чамца, прекривену скупоцjеним покровом, и пренио у, тек освештану тога дана, нову Александровску цркву, гдjе jе она и остала до изградње главног саборног храма.
Послиjе Петрове смрти, изградња лавре jе настављена. По његовом плану jе требало направити полукружну ограду око лавре и унутра двориште, потпуно заштићено оградом. Поред манастира су мислили да направе рибњак, да око манастира ископаjу канал за пловидбу чамаца, а на западноj страни манастира планирана jе да се засади велика италиjанска башта. Приjе 1731. године озидан је зид са обjе стране манастира, посађена башта са великим алеjама, посиjани су цвиjећњаци, направљене пирамиде и триjемови са грбовима и око манастира изграђен зид са капиjама. Приjе тридесетих година XX виjека, зидови манастира су били обоjени свиjетлом цигла боjом, што jе давало грађевини савршен оригиналан изглед. Храм Св. Троjице, коjи jе грађен по Петровом плану, био jе угрубо завршен тек 1753. године, али, како су убрзо примиjећене пукотине у зидовима храма, онда jе по наређењу царице Jелисавете Петрове (29. марта 1753. године) храм био разваљен до темеља и истуцани камен jе употриjебљен за насипање Невског проспекта. Послиjе рашчишћавања мjеста, нови храм jе започет 30. августа 1774. године у присуству царице и испод жртвеника jе била стављена сребрена спомен-плоча са честицом мошти Андреjа Првозваног. Храм jе био завршен и освештан тек 30. августа 1790. године.
ПРЕВЕО СА РУСКОГ И ПРИРЕДИО:
ВОJИН ПЕРУНИЧИЋ
НАСТАВИЋЕ СЕ
