Ићи ћемо лагано... најприје, упловимо у нови појмовни залив, па тек онда у те двије мистерије.
***
Маздаизам представља дуалистичко учење гдје је све стална борба између добра и зла. Два бога – један добар, други отрован; двије природе у човјеку – једна узвишена, друга гњила.
И све се овдје, на Земљи, одвија.
Маздаизам је и пут мудрости о аспектима којима човјек треба да овлада. Нажалост, о пуном учењу се мало шта данас зна – јер су га велике религије по рођењу дотукле, прогласивши га слабићем.
Остала су три принципа којим ваљан човјек треба да овлада: маздаизам захтијева да правилно мислиш, правилно говориш, што води до тога да се правилно опходиш.
Проблем је настао у тумачењу „правилног“. Па се маздаизам искористио у најгорим тренуцима по човјечанство. Преузимало се стално... до последње, нацистичке (Хитлерове) премисе: „Моћно мислити, моћно говорити, моћно се понашати“. Та идеја је завршила у пакленим ватрама – но, не прије него што је у огањ послала многе који пакао нису заслужили.
***
Маздаизам ехте је релативно скоро појмовно реконструисан, захваљујући персијским ехтама (записима на костима) – који кажу да се људи дијеле на зле и добре према простом принципу – убјеђењу гдје се Бог налази. Сви они који мисле да никада није на Земљу сишао, и да је „одувијек само горе“ – носе у себи пијесак лажи, што им је искварило душу, и учинило их подлим.
А они, који осјећају да је Бог на Земљи, и не одсједа на небесима – носе мир у души, и љубав у крви – јер такви знају да је отац међу својом дјецом, скривен од погледа, али све види. „Такви човјеци су добри“.
Први, они искварени, у себи носе симбол Ахримана (бога обмане, злог духа) – док други, спокојни, испод коже удишу мирис Ахура Мазда (правог Творца).
***
Саир маздаизам – или „гдје се то душа налази?“ исписан је на кожи блиједе змије и пружа увид у двије заблуде.
Сљедбеници Ахримана (зли људи) мисле да је душа у самој крви. Отуд жртвовања у разним културама, отуд засијецања грла и сјече вратова – јер се сматрало да се тиме отима снага „незаслужним“ и бере обиље среће за наредна недјела.
Добри људи (носиоци искре Ахура Мазда) – мисле да је душа у грудима, онамо гдје би се већина дотакла да их питаш „гдје почива?“
Саир маздаизам каже да су оба одговора нетачна – и да је душа на најочигледније мјесто скривена. Ту се спис завршава...
***
Маздаизам наујоте – сматра се ритуалом, али је заправо загонетка. Од дјеце се тражило да у бијелој кошуљи и са траком од јагњеће вуне пођу и пронађу цвијет који је најтужнији. И да нађу начина да не увене... да му, за кратко, помогну да опстане.
Како... и који је, не говоре.
***
А мене, ето, спуцале успомене... једном давно сам накривио нос што ми пластелин ниси купила... па сам се дурио пола пута.
Правио се да ми није драго што идемо тамо гдје смо могли ливаде истрчати... шутирати лопту док је поток не прогута, па трком до греда, да је са жабама тражимо, да се „јадна лопта не задави“.
И дрворед крушака.
Но, не бих био ја, да се не испентрах.
Уграби, и уз грану си ме задржала:
„Пажљиво, сине... тек су оцвале. Кратко трају... али су најљепше. Дјелују као да су их бисери исплакали.“ - пиљнух грумен ваздушасти – „Пољуби лати... дуже ће цвјетови трајати“.
Вријеме се прокотрљало, зороастризам смо изучавали... Професори саопштили: „Ни данас се не зна гдје се заправо све ово налази, и нико никада неће одгонетнути“.
Јавих се вала:
„Полако, полако. Најтужнији су цвјетови на крушкама. А, душа... душа дође да је на уснама.“
И брига ме што су се смијали.
Ми смо дознали.
***
Но... малко смо се преварили – тако су рекли.
Тек доцније кључ дође, но ништа не отвори.
Тухка каликс маздаизам – преведено као „Бог је недокучив“.
Заправо, превод је варљив... прави гласи „Бог у теби је рањив“.
И оно каликс... добра фора, стари мудраци... латинска ријеч која значи „путир“.
А опет, calix је дио цвијета који штити пупољ, а и врста ситне крушке која крхко цвате?
Што можда значи... Кад се сваки термин одозго до краја матрично посложи...
„Мисли добро, добро збори, ваљано се понашај... и на крају, добићеш пољубац од Бога, а у њему поклон – твоја душа”.
Немогуће да је овако једноставно?
Опет, и стара овдашња успаванка (епохама далеко од персијског маздаизма) поје дјеци пред сан последњи стих:
„Укус божјих усана је налик слатком од крушака“.
Је ли могуће?...
Све вријеме нам је пред очима...
(Аутор је књижевник)
